365 dana kreacije - IV dan

Sreda, 05. Mart 2017.

Meeting Priestess

Woow kakav dan. Hladno je. Kiša pada čitav dan. Probudio sam se veoma rano i dalje pod utiskom prethodne večeri. Spremio sam se i krenuo na sastanak. Malo sam kasnio jer politički haos još traje, a to utiče iz nekog razloga na prevoz i ljudska kretanja po gradu. Našao sam se sa novinarima jednog popularnog medija radi neke saradnje. Razgovor je bio veoma prijatan. Naišao sam na nesvakidašnju podršku i razumevanje. I dalje ima onih kojima je stalo do ove naše izmučene kulturne scene. Ali kako je počeo dan, tako se i završio. U čitavom mraku uvideo sam tračak nade za nas otpadnike, marginalizovane umetnike i misfote. Bogovi nas čuvaju.

Planirano je bilo da vežbam sa Jeremijom i Marijom, ali smo zbog zamršene situacije odložili za sutra. Bilo je vreme da izvedem moj performans. Izveli smo u prostoru Džezva bara. Krenuo sam iz levo ugla. U glavi sam pozvao sveštenicu. Da naglasim – sveštenica meseca se rodila u koreografisanoj predstavi „Alhemijske Priče“ koju sam kreirao u Novembru 2016. u Berlinu. Godina koja sledi predstavlja jedinstveno putovanje te sveštenice. Glavni Butoh princip je istraživanje arhetipova i persona koje upoznamo na putovanju po unutrašnjoj tami. U samom procesu meni se rodila sveštenica koja sedi na pragu svetova i obožava mesec. Ona nije žena, ona je sveštenica, otelotvorenje boginje majke, kreatriks, ali opet duboka i neistražena misterija. Ovo je njeno putovanje. Pre mesec dana sam imao prilike da učestvujem u jednom interesantnom projektu. Bila je to predstava Medeja 3. Odmah sam prepoznao svoju sveštenicu u Medeji. Tada me je ona suočila sa sopstvenim emocijama i pitanjem smrti. Pojavila su se nove emocije, drame, sukobi, patnje, tuga. I danas konačno bura je prestale, sve su karte bačene.

Kada sam završio sa svojom izvedbom, otišao sam na jedno od izvođenje Medeje 3. Dok sam putovao tranvajem pogled mi je pao na neki natpis na stanici na kojem je pisalo: UMIREMO. Još jedan znak haosa apokalipse u kojoj se nalazimo, a za koju još niko ne zna kako će se završiti. Protesti se ponavljaju. Našao sam se sa Majom i otiši smo na predstavu da podržimo drage umetnike. Desile su se neočekivani momenti kojima se ni u ludilu nismo nadali. Neki od nas su se suočili sa emocijama, i neki su ih i rešili i konačno stavili tačku. Ljubav je beskrajna misterija, kao sveštenica, teško je razumeti, ali ipak je večna, iako nam daje iluziju da možda nekad umire. Zahvalan sam na ovom iskustvu.

Hvala Jeremy Lecerfu i Mariji Murić na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - III dan

Utorak, 04. Mart 2017.

Molitva Daždevnjaka

I bi treći dan. Danas je teskobu zamenio strah i tuga. Situacija se zaoštrava. Jako se bojim. Bojim se za svoju porodicu, za sebe. Svi govore o odlasku, a ja nemam gde da idem. Plašim se gladi, rata, haosa... No čitav dan nije bio toliko mračan uprkos kiši koja se mučila da padne. Čekao sam autobus i na trenutak pogledao u retrovizor auta na stanici. Visio je natpis: If you never try you never know. Zanimljiva afirmacija. Brzo sam stigao u grad. Došao sam u Jeleninu radnju malo ranije. Ušla je jedna fina gospođa pomalo izgubljena, ali kako je vreme odmicalo stvorili smo zanimljivu konverzaciju o istoriji i arheologiji. Prosto živim za te momente. U nekom trenutku povela se priča o politici shodno trenutnoj situaciji i u tom momentu u glavi mi se ponavljao jedan šekspirov citati: All the world's a stage, and all the men and women merely players... To je bio i moj stav o politici. Ja ne verujem u bolje sutra, to nam je što nam je, surovost materijalnog sveta, i sve je predstava, ali dosta puta reditelji su neki drugi.

Došlo je vreme za naš ritual. Počeo sam zlonjavom zvona, kađenjem žalfije, moleći se iz srca da se ublaži ovaj weltschmertz. Pročitao sam jednu veoma staru molitvu iz jedne knjige: Besmrtni, večni, nepograšivi i sveti oče svih stvari koji na kočijama bez prestanka nosi svetove koji se vrte uvek; ti gospodaru nebeskih polja na kojima je podignut presto tvoje moći do visine sa koje tvoje oči vide sve i tvoje svete uši čuju sve, oprosti tvojoj deci koju si ti voleo od rođenja vekova. Jer toja večnost, tvoja veličanstvena i večna veličina sija i svetli na sve sa zvezdanog neba. Ti si nastao na njemu i ti se pališ i nastaješ iz sopstvenog sjaja i iz tebe izlaze potoci svetlosti koja hrani tvoj beskonačni duh. Iz tog duha nastaju sve stvari i neiscrpni izvor materije, i iz tog izvora stvaraju se bezbrojni oblici materije koju si ti oplodio u početku...

I tako dalje. Neverovatno je, ma koliko puta da pročitam ovu molitvu, svaki put ći je zaboraviti. Svaki put me opiju detalji i moć posvećenja i predanog služenja u ovoj molitvi, ali iz nekog razloga svaki put zaboravim sve te detalje. Molitva misterija.

Prošlo je vreme da se spremim da idem. Organizovali smo druženje umetnika, prvo. Ja sam malo kasnio. Društvo je već bilo tamo. Stigao sam i dalje noseći onu teskobu. Ušao sam baš kada su opet pričali o politici. Strah i nervoza su mi rasli i iz impulsa krenuo sam da se nerviram i svađam sa dragim ljudima. Malo sam ih nepromišljeno i povredio, ali bilo je jače od mene. Žao mi je bilo zbog toga. Tuga me je brzo obuzela zbog drugih priča. I opet se vratio onaj citat: All the world's a stage, and all the men and women merely players... Kako jedna rečenica daje recept za prevazilaženje.

Vratio sam se kući i seo da napišem ovo. Dan nije toliko bio spektakularan, ali je bio težak i pomalo bolan. povrh svega nove ideje i inspiracije su se javile. Idemo dalje.

Istraživao sam malo citat i saznao da ono što ja znam nije bilo kompletno. Evo kompletnog: All the world's a stage, and all the men and women merely players: they have their exits and their entrances; and one man in his time plays many parts, his acts being seven ages.

Hvala Jeleni Popović na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - II dan

Ponedeljak, 03. Mart 2017.

Devotion

Drugi dan je prošao. Jutro je počelo sa neverovatnim talasom negativne energije. Nije to bio weltschmertz, to je bio weltzorn, svetski bes. Slušao sam diskusiju jednog gurua. Shvatio sam neke zanimljive stvari, video neke drage ljude, ali svo vreme sam nosio nekakvu teskobu u srcu. Odbijam da prihvatim bol. Znam da čitav bes ide iz nezadovoljstva, ali tu smo gde smo, ovo je materijalni svet, i život nije fer, i nikad nije bio, i nikad neće biti.

Našao sam se sa Ivanom na trgu. Popili smo kafu i uputili smo se ka paviljonu Cvijete Zuzorić. Odlučio sam da tu izvedem drugi performans. Deca su se igrala kod ulaza. Tako vesela i bezbrižna. Izašao je jedan od umetnika, člana ULUSa i besno je terao decu. Uplašena deca su se izvinjavala, ali bes se nije smanjivao. Podsetio me je na nemilosrdnog geštapovca. Nije samo decu uplašio, uplašio je i nas. Dan je bio sunčan, prijatan vetar je duvao. Pronašli smo jedan deo na zgradi između dva stuba koji je bio išaran grafitima. Na zidu je pisalo: I don’t wanna be your friend, I wanna kiss your Neck. You are the one. I hate that I love u. Sorry.

To je bilo to mesto. Mesto gde je neko posvetio svoju ljubav i strast. Mesto mog posvećenja. Umro sam i rodio sam se ponovo. Vreme je da započnem svoju iniciaciju. Pustio sam pokret iz srca, i energija ljubavi ovog mesta me je nosila. Umetnost je sloboda, a sloboda je ljubav. Ljubav je svugde. Teskoba je nestala u meni, ponovo mogu disati.

Odlučili smo da prošetamo kalemegdanom. Razgovarali smo i divili smo se predivnom purpurno crvenom nebu koje je oslikavalo zalazeće sunce. Samo dišemo i idemo dalje.

Hvala Ivani Ranisavljević na podršci i dokumentaciji. 

365. dana kreacije - I dan

Nedelja, 02. April 2017.

The Begining

Prošao je prvi dan ovog neverovatnog putovanja. Još uvek nisam svestan šta sam sebi uradio. Odlučio sam danas da umrem, da završim sa prethodnim životom. Dan je počeo veoma mirno, želeo sam da vežbam življenje u trenutku. Tako sam samo nizao tranutke. Neverovatne trenutke. Dan je bio sunčan i prijata. Primetio sam da je zemlja prepuna žutih maslačaka. Žuto je moja najneomiljenija boja, ali ipak je ovog neverovatnog dana bila toliko lepa. Prošao sam ceo grad da bi došao u podnožje Kalemegdana. Stigao sam ranije i seo ispod jednog drveta da se malo opustim i odmorim. Posmatrao sam ljude, drveće kako se njiše na vetru, disao i meditirao. Uporno sam pokušavao da uživam u trenutku, da ne osuđujem nikoga i ništa, da se ne opterećujem, da se ne plašim. Na trenutak moj um je bio potpuno čist. Ubrzo do mene je stigao jedan pas i legao mi u krilo. Krenuo sam da ga mazim, bio je nečiji, ali kao da je bio stari prijatelj, toliko poznata duša. Češkao sam ga i mazio i uživao u ovom neverovatno trenutku. Pokušao sam da se pomerim i shvatio sam da sam iz nekog razloga zalepljen za drvo. Okrenuo sam se da vidim. Drvo je pustilo smolu. Bože, pa ja tonem u prirodu. Da naglasim – ja sad pišem sećanje, iz srca i u trenutku – oprostite zbog grešaka, moram da pišem još 365 puta.

No, ubrzo je stigla Maja i uputili smo se na mesto izvođenja. Došli smo do podnožla Barutane, gde se navodno nalazio drevni hram Mitre. Sunce je polako zalazilo. Vezao sam crnu maramu preko očiju i disao polako topeći svoj um. Rešio sam da žrtvujem svoj prethodni život, da umrem duhovno, i da se ponovo rodim i započnem ovo putovanje. Umro sam. Utonuo sam u zemlju. I ponovo sam se rodio i pogledao u novi život. Bilo je mistično. Žrtvovao sam svoj ego na oltaru Mitre, koji je Hermes, glasnik bogova, i bog putnika. Žrtvovao sam sebe da  bi me božanska mudrost vodila na ovo putovanje. Posle performansa Maja je održala čas joge. Pomerila je svaki mišić na mom telu i uzdigla moj duh i povezala ga sa silama prirode. To je bilo moje istinsko rođenje. Rođen sam.

Čas je završen. Otišli samo u Bhakti hub na predavanje jednog gurua. Malo samo zakasnili, ali smo stigli bas na predavanje. Dobio sam odgovor: „Slobodan si“. I tada sam znao da ovo nece biti samo 365 dana kreacije već 365 koraka do istinske slobode.

Hvala Mayi Reef na podršci i dokumentaciji. 

Butoh performance "Sapphire steps" in Skopje

„Чекорот на Сафирот“ е последната претстав а на годинашниов ПАНФИЗ што ја изведе Буто танчерот Марко Нектан од Панчево, република Србија. Беше тоа убава и неочекувана средба со Буто театарот или со „Танцот на темнината“ како уште се нарекува оваа форма на современиот јапонски танц. Марко Нектан со еден сценски минимализам и редукционизам со силна скоро нестварна концентрација се вовлекуваше во себе. Боси нозе и бричена глава, забавени движења сето тоа отвора нов видик на светот и животот. Притоа, танчерот како со сликарска палета ги обликува состојбите на духот и неговото потонување до мрачните тајни на постоењето. Претставата е исполнета со езотерика, мистичност и метафизичност. Тука, на извонреден начин се менуваат пластиката на ситните движења и поетиката на духовните состојби. Нектан се повлекува и осамува изведувајќи го ритуалот на себеочистување од сите цивилизациски наслаги, претворјаќи се во медиум кој ќе може да го прими во себе цветот кој овде е и единствениот реквизит. Марко Нектан ни приредува едно навистина ретко, несекојднево театарско доживување и средба со Буто танцот како своевиден израз на будизмот или ако повеќе сакате, на античкиот стоицизам. Тодор Кузманов

Laying Fondation (Serbia, Septembre - November 2015.)

Trancedental Metamorphosis

Shadow Collectors I: Fragmentation

Sens of universal force (Berlin 2015.)

Performance project: Sens of universan force (July - August) - Berlin 2015.
Choreography and concept: Marco Nektan
Music: Marten Mühlenstein, Christian Tan and K. Porges
Performing: East Prin Cess, Danko Ristic, K. Porges and Marco Nektan
Documentation: Marten Muhlenstein, Frank Bertram
Inspiration: Art work by Emanuele Crotti...