365 dana kreacije - XV dan

Nedelja, 16.04.2017.

Holy rites of sun

Iznenađensam činjenicom da su ljudi ove godivne antiprotivni svemu. U decembru i januaru sam uvredio neke ljude samo zato što sam im čestitao božić. Navodno obrazloženje jeste da je porodica precenjena i da nema potrebe za lažnim slavljem, i da ja nemam pravo da im to naturam na nos time što ću im čestitati. To se nastavlja i sada za uskrs, atmosfera je globalno kao da su svi postali radikalni protestanti.

Ja volim praznike zato što nas podsećaju na proslavu života i promena u prirodi. Vreme kada smo slobodni da posvetimo vreme bližnjima bili oni naša porodica ili prijatelji, ili generalno podeliti ljubav sa nekim. Šta ja znam, ja želim da budem srećan, a slavlja me čine srećnim. I na to mnogi postavljaju, pa zašto mora taj dan, zašto to nije svaki dan? Pa zašto nije?

U drevna vremena ljudi su uviđali posebnost određenih dana, kada je energija vremena posebna u odnosu na ostatak godine. Neki periodi su predstavljaju promene, pa se ritualnim putem sve menjalo. Mi smo i dalje bića prirode, a sama spoznaja važnosti ovih dana nam daje moć da se pripremimo. Npr. uskrs je period početka prleća kada menjamo sve iz zimskog u letnje. Neki proslavljaju proleće neki uskrs. Poenta je radovanja, življenja u trenutku. No, nije bitno, kažu svet je u progresu, pa možda i to odbacivanje duhovnosti je progres.

Danas sam performans posvetio suncu, njegovom rađanju i jačanju. Iako je kiša padaja, snaga sunca je bija posebna. Nedelja je dan sunca i prethodi performansu koji ću izvesti ove nedelje, a inspirisan je upravo drevnim misterijama. U prošlom veku grupa templara u Britaniji je napisala scenario za okultnu predstavu Eleustinski obredi. Scenario je sastavljen od obreda sunca, meseca, marsa, merkura, jupitera, venere i saturna. Za svaki dan u nedelji. Tako pratim dane i obrede. Cilj je biti svestan kvaliteta u nama na koje utiču te posebne planete. U antičko doba to su bili veliki bogovi Olimpa. Sunce nam daje svetlost i snagu, vitamin D. Svetlost isceljuje naše telo i naš duh.

Duhovnost je bitan deo mog života, ali i same umetnosti. U njemu pronalazim inspiraciju, a lično mislim da je i ovom svetu potrebno više duhovnosti. Možda je loša predstava o duhovnosti ono što odvraća ljude, što ih tera da negiraju sve što je vezano za isto. Umetnost kao takva ima ulogu da oplemeni ljudki duh, iako možda umetnik to negira. Zato slavimo umetnost danas!

Hvala mojoj sestri Gorani na pordšci i dokumentaciji!

365 dana kreacije - XIV dan

Subota, 15.04.2017.

Secret rite of saturn

Obaj obred – performans bio je intimno izvođenje za posebnu odabranu publiku pa sam u obavezi da ostavim ovaj performans u tajnosti, shodno tome nisam u mogućnosti da iznesem ni jedan detalj. Neki bi rekli da ovakvo izvođenje nije legitimno, ali to pitanje je relativni. Ako savremena avantgardna umetnost ruši pravila ustaljenog meinstrima i klasicistickih zakona onda te stvari nisu bitne. Kao što je butoh u stvaranju negirao sva dosadašnja pravila poput izvođenje u pozorištu na bini, izvođenje na distanci od publike i sl. Susrećemo se takođe sa jednim jako bitnim problemom današnjice da umetnik mora biti sam svoj menadžer. Pored redovnog svakodnevnog višesatnog treninga i istraživanja, i svakodnevnih životnih obaveza, poput kuvanja, pranja, spremanja, primoran sam da pozivam ljude na svoja dešavanja, da reklamiram, iako sam mnogima dosadan zbog toga, da šetam po gradu i tražim i molim mesta za izvođenje, da skupljam novac za kostim i/ili čak da pravim kostim, i naravno da pregovaram i ražim način da preživim. Naravno to javnos ne zanima, i u neku ruku i ne treba. Treba da ih zanima moje izvođenje. Proces stvaranja do izvođenja je mučan i težak, sad zamislite svakodnevno izvođenje, 24 sata je malo. Već godinama intervjuišem ljude i raspitujem se za potencijalne osobe koje bi radile poseo producenta – menadžera, ali bezuspešno. Pa i ovim putem apelujem.

No ovakvih performansa će biti, kao i onih kojima nije moguća dokumentacija. Na žalost svi smo dovedeni do takvih situacija. Da bi umetnik učestvovao na festivalu ili u nekom prostoru mora obezbediti sveže snimke svojih radova, kao i bogatu biografiju i portfolio, iako niko to ne želi da čita i gleda. Pa pošto su kriterijumi bili previše laki neki su uveli pravilo da radovi ne smeju biti stariji od 6 meseci, zatim čak i do mesec dana, što znači da se od umetnika ošekuje da izbaci rad svakog meseca. Tu sam došao na ideju da radim ovaj rad, ovde ima radova svakog dana. No, granice se pomeraju: negde je neophodno da se radovi dokumentiju prvo u vidu fotografije, a sada i u vidu videa. Neki traže delove performansa, a većina čak i ceo. Pa pošto ni to nije bilo dovoljno zahteva se visoka produkcija samog videa. Tu nije kraj, nov zahtev je da se umetnik poznaje lično kako bi mu se možda bukirao prostor negde za godinu dana da izvede taj rad koji je poslao u vidu visoko kvalitetnog videa pre godinu dana, stim sto rad ne sme biti stariji od mesec dana. Iako ovo nije naravno izvodljivo, zahteva se pored ličnog poznanstva da se umetnik bolje upozna. Ne završava se onim staromodnim da umetnik mora da spava sa nekim, da barem, tako bi bilo lakše i kraj mučenja. Novi detalj je da se „sudije“ pozovu na živo izvođenje u visokoj produkciji kako bi se lično uverili u kvalitet i verodostojnost.

Na kraju kada dođete do svog termina i prostora, prostor zahteva da vi sami pozivate publiku, čak u zemljama gde ne poznajete nigde nikoga, da sami producirate i na kraju izvodite. A publika je različito teška od grada do grada, od država do države. Zahtevaju blizinu ili daljinu rastojanja u odnosu na izvođača. zahtevaju interakciju ili ne, zahtevaju efekte, skupe kostime, preciznost i istreniranost, izdržljivost, relativnu dužinu trajanja...

I tako bez kraja pravila. Umetniku se ne dopišta da slobodno stvara svoj rad iz čiste inspiracije, već da se prilagođava zahtevima. Ni ovde nije kraj. Da bi umetnik upak preživeo i priuštio i produkciju i bilo šta mora da konkuriše kod fondova za novčanu pomoć koja u većini slučajeva ne pokriva honorar, tako da umetnik gladuje i živi na ulici. Zahtevi za rad jesu da delo uključuje rad sa nacionalnim, verskim, seksualnim, rodnim manjinama, decu, starce, edukaciju, podežavanje ili nipodaštavanje poretka, da se prilagođava smetskoj temi te godine ma koliko ona bila nebulozna.

I da zaključimo, umetnik ni jednog momenta nije slobodan da stvara svoje delo, već mora da se prilagođava svim tezama i pravilima društva kako bi preživeo.

E da, ja ne ispunjavam ni jedno pravilo. Ne želim nikome da se prilagođavam niti da se povinujem zahtevima. Ovaj rad traga za konačnom slobodom stvaranja. Nedostatak hrane nazivam postom, nošenje stare odeće kostimom, spavanje na ulici performansom. I kada tako posmatram stvari lakše mi je, teško je ugoditi ovom društvu, ja želim da budem slobodan, bez pravila i ograničenja. prihvatite ili ne.

Hvala bogovima što su mi pružili život.

365 dana kreacije - XIII dan

Petak 14.04.2017.

The Rite of Venus

Ja se opet izvinjavam zbog pravopisnih nepravilnosti u mom pisanju na ovom blogu. Znam da to nekim ljudima jako smeta i bode oči. Nema načina da opravdam to ali sta da radim. Danas je trinaesti dan rada i do sada sam više kritika nego podrška dobio. Još jednom se izvinjavam na nepravilnostima, ali pored mnogo obaveza uhvatim ovih par minuta da napišem i nemam vremena da lektorišem. Nekad mi stvarno znači mala podrška, poslata ljubav i lepa reč, nije mi prijatno da konstantno slušam kako ništa ne valja što radim.Razumem da mnogi nisu imali loše namere kada su iznosili kritiku, ali meni ipak više znači podrška. Svakako neću odustati od ovog podviga uprkos svemu. Hvala.

Pričamo o opraštanju, kako? Teško, ali moguće. Dobro je oprostiti, oproštaj osobađa našu dušu. Neko i ne misli da je pogrešio, i da mu oproštaj treba. Oproštaj treba nama. Da bi smo oprostili trebamo želeti sve najbolje osobi kojoj opraštamo. Da se molimo za njega, da želimo dobro, sreću i uspeh i njemu i njemu bližnjima. Samo tako možemo osloboditi našu dušu. Sada vas molim za oproštaj zbog nesavršenosti mojih radova – poželite mi sreću i uspeh i podržite ovo moje putovanje. Pokažite mi da pratite, da čitate. To će mi puno značiti. Svi ovi tekstovi će na kraju biti ispravljeni i objavljeni. Imajte malo strpljenja samnom.

Ipak je ovo poslednji dan intenzivnog retrogradnog merkura, komunikacija je u velikom haosu.

Mnogo inspekcija ima i ne smeta smo moje pisanje, izgleda da smeta moje citavo postojanja. Ne interesuju me ogovaranja, ali priča da iza mog rada stoji skrivena namera i sinistralni planovi je zaista zastarela. Urbana legenda o meni kao satanisti, hmm, zasto neko misli da me to vređa, ne mogu to da shvatim ozbiljno. Jos jednom – rečenisa „ne možeš ti“ je notorna glupost, naravno da mogu, pa makar me ponovo tukli, cenzurisali ili šta već. Ko ne želi da gleda nek okrene glavi.

Posetio sam Fijuk sajam sa Majom, malo smo se promuvali po gradu pa otišli na kirtan. Uživao sam u kirtanu. Kao da me je postepeno uvodio u trans. Obred venere išao je iz srca spontano inspirisan Zaar ritualom. Manjka mi opet dokumentacije, ali i to sam unapred najavio. Ovaj dan me je podstakao da razmišljam o ljubavi. I milijardu pitanja se otvaraju. Ni na jedno nemam odgovor, ali barem imam novu inspiraiciju.

Hvala svima na pažnji i Mayi Reef na fotografiji. 

365 dana kreacije - XII dan

Četvrtak, 13.04.2017.

Ultimate freedom

Svi smo mi deo jednog sistema univerzuma. Međusobno ovisimo jedni od drugih. Zajedno dišemo, zajedno smo srećni, zajedno tugujemo i zajedno umiremo. Sve što se jednom činiocu dešava direktno ili indirektno utiče na čitav sistem. Ali postoji iluzija odvojenosti. Svaki činilac je refleksija čitavog sistema. Npr. čovekov organizam je jedan sistem. Ćelije su činioci tog organizma. Kada ćelije odluče da spavaju na određeno vreme one postaju neakivne i zovemo ih ciste. Kada pak jedna grupa ćelija odluči da se odvoji od sistema i počne da funkcioniše zasebno, misleći da je posebna i individualna, ali i dalje koristi sistem ne dajući mu ništa dobro za uzvrat, ta grupa ćelija postaje tumor, i tome nema promene. Kao što rekoh svaki sistem je refleksija većeg. Tako i ljudsko društvo fnkcioniše na isti način. Ma koliko mi mislili sebično da naš život i ponašanje na utiče ninakoga, niti da tuđi životi i ponašanja ne utiču na nas, to je samo iluzija. Ja sam ti i ti si ja. Odgovorni smo jedni za druge. Ako jedan činilac pati, pati čitav univerzum. Nije moguće zatvoriti samo oči. Ciste su najpodložnije korupciji i pridruživanju tumorima. Možda grešim što se tiče nauke, ali želim predstaviti našu ulogu u društvu.

Osnovna jedinica tog društva je porodica. Ako nešto ne funkcioniše unutar te male zajednice, teško da će činioci te zajednice moći da funkcionišu van nje. Treba prvo očistiti sneg ispred svoje kuće. Danas je u mojoj kući puno snega. Niko nisakim ne razgovara, i atmosfera je učasno zategnuta. Ali ja ne razumem zašto. Ne znam zašto su svi u takvom raspoložanju, zašto smo tako nesrećni. Zbog para? Pare su iluzija. Ja nisam vlasnik ničega, i niko drugi nije vlasnik ničega. A onda kažu pa radio sam da zaradim. Svi radimo na održavanju sistema, na ovaj ili onaj način, to je naša uloga. Novac niti išta materijalno ne nosimo nigde posle smrti, samo svoju dušu. Zašto je onda to materijalno problem, ako je iluzija? Samo zato što je iluzija, što mislimo da vredi nečemu, da na je bitno. Ništa nije bitno. Trenutak je bitan u tom trenutku.

Nemam ništa novca i ne znam kako ću preživeti sledeći dan, a ja radim ovaj veliki projekat. I pored toga danas mi je prišao prosjak na ulici i ja mu dadoh 200 dinara. To je moja današnja povratna karta. I možda će popiti, možda će kupiti drogu, možda skuplja za makroa, a možda je stvarno gladan. Više nije bitno. Novac nije bitan. Nije moj. Sutra ću ja moliti za 200 dinara za hranu. Užasno sam gladan i umoran. Imamo osećaj kao da vlada anarhija u zemlji. Svi rade kako im se hoće, sebično i bahato. Biciklisti voze bicikl trotoarom, majka šeta bebu u kolicima po biciklističkoj stazi, pešaci prelaze na crveno, i svi histerišu. Nije ni čudi što u mojoj kući vlada depresija. Ajde da neko progovori nešto, ali ona vojvođanska tvrdoglavost i „bolej da cutimo“ sindrom je jako jako iritantan.

Probao sam da nađem nešto za kostim u second handeu, ali nema ničega i užasno su neljubazni. Odustao sam od potrage, pa šta bude, nije bitno, kad mi se nešto neda neda mi se. I opet imam pesmu u glavi: I am an anti-Christ, I am an anarchist, Don't know what I want, But I know how to get it, I want to destroy the passerby.

E da zaboravljam, pa najvažnija stvar je da su mi prihvatili rad na međunarodnom butoh festivalu u Čikagu. To je bas velika čast. Samo iz nekog razloga zaboravljam da se radujem.

Danas nisam mogao da ostvarim dokumentaciju. Trebalo je da održim predavanje, ali se pojavio samo jedan dečko, pa smo popričali o Butoh umetnosti. Nekada je dovoljna samo jedna osoba. Praznici su počeli, i verovatno će trajati još mesec dana. Nisam siguran da li će biti protesta tokom praznika, ili protestanti slave. Retrogradna faza merkura je sad najintenzivnija još dva dana, ali ludilo će trajati još par nedelja. Nekada dijagnoza umanjuje ludilo.

Hvala Jeremy Lecerfu na podršci.

365 dana kreacije - XI dan

Sreda, 12.04.2017.

Day after Esbath

Svaki dan donosi novo razočarenje. Danas se volimo, sutra se mrzimo, danas može, sutra ne, danas smo prijatelji, sutra se ne poznajemo. Ali bukvalno danas sutra. Ljudi su postali jako nesigurni i nestabilni. Mišljenja im se menjaju više nego što menjaju čarape. Svaki dogovor i plan za projekat ove godine je propao na isti način. Samo oni projekti koje sam ja sam započeo i isplanirao da ću sam izneti su uspeli. Ja znam da je teško živeti u ovakvom svetu, ali šta bi se desilo kad bismo svi odustali – sveta ne bi bilo. Onog momenta kada smo poželeli da uđemo u svet umetnisti time smo prihvatili i veliku odgovornost. Umetnost ni jednog momenta ne može biti hobi. Društvo bez kulture ne postoji, ne održivo je, a kultura je satavljena od umetnosti, i glavnu ulogu u održavalju društva upravo ima umetnik. Društvo koje propada propada zbog nedostatka kulture. Zato postoji ogromna odgovornost. Ne bi nam bogovi dali talenat za džabe. Ništa u ovom univerzumu nije slučajno. Mi, ljudska bića, smo sebični i sebe prihvatamo zdravo za gotovo misleći da vodimo borbu za životom, i u toj borbi izgubimo sebe. No, nije bitno, ko neće ne mora. Ja više snage da ubeđujem ljude nemam. Ja odgovorno prihvatam svoju ulogu u društvu. I da pojasnimo društvo je zajednica zemljana, ne samo onih na Balkanu. Bez obzira gde se nalazimo, deo smo sistema univerzuma.

Dan je bio jako težak. I dalje se prilagođavamo proleću. Sopstveno biće nam je teško da nosimo, kao da nosimo čitav svet na sopstvenim plećima. Rado bi svi odustali, kao što uvek to svi činimo, ali neznamo od čega tačno.

Imali smo jedinstvenu prezentaciju Norminog ispitnog rada. Veoma zanimljivo delo. Nadamo se da će položiti, a potom i prezentovati publici u Beogradu. Posle klasa sam se pripremio da izvedem svoj performans u Džezvi. Sve je bilo spontano. Rasporedili smo jastuke i rekao sam Džeremiju da pozove ljude da gledaju. On je pozvao sve, dosta je bilo stranaca turista gore. Iznenadili su me. Neki lokalni likovi su istog trenutka kako su ušli tako i izašli, dok su svi stranci ostali. Odigrao sam onu kreaciju koja je izašla iz mene prethodne noći. Uživao sam u letu. Po završetku publika je istog momenta krenula da postavlja pitanja. To mi se nije nikada desilo. Ja ulazim u čudnovate situacije, obično su svi izvođači na distanci, ja sam uvek blizu publike da je sad sve eskaliralo u direktan kontakt. Neverovatno. I pored svega, „ovi lokalni“, nađu za shodno da me kritikuju. Lako je izolovati se, ja nemam taj luksuz. No, ovaj put nije ni bilo potrebno. Prišao mi je jeda Libanac i počeli smo diskusiju. Bila je veoma konstruktivna i lična, dosta emotivna. Ljudi su bili zahvalni. I ja sam zahvalan na iskustvu.

Pitaju me kada bi dobio šansu da živim ovaj život iz početka kakav bi život bio? Ne bih menjao ništa, moj život je fantastičan, blagosloven sam čudima i neverovatnim stvarima, kakve mnogi nisu ni doživeli sa svim parama koje imaju.

Pratila me je jedna pesma pri kraju dana: What have you done today to make you feel proud? Ponosan sam na svaki trenutak, na svaki dah, na svaki korak. Život je čudo nad čudima, nekima je ta privilegija na žalost uskraćena, zato svi koji imamo tu mogućnost treba da cenimo. Imamo odgovornost da živimo!

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - X dan

Utorak, 11.04.2017.

Essence of creation

Pun mesec je. Svaki put kada je ovakav magičan dan, mesec daje neverovatnu energiju svemu na šta padne njegova svetlost. Ali ljudi to ne shvataju, pa su zato svi nervozni. No, ovaj dan nije bio samo nervozan. Saobraćaj u Beogradu je bio u haosu, grmelo je i sevalo toliko snažno da se zemlja tresla, a ljudi su bili izgubljeni, i pomalo ćudljivi.

Došao sam u magičnu radnju kod Jelene, svaki utorak me obraduje moj odlazak tamo. Tu dolaze čudnovati ljudi, ili pak pronađu svoju čudnovatost boraveći tamo. Jena nova tema se začela. Tema sramota našeg društva. Često ljudi ovde se stide svega, svesno ili ne svesno i plaše se da pokažu svoje pravo lice. Stide se svog porekla, tradicije, načina života, ishrane misleći da je zaostalo i necivilizovano. To čak prelazi u malo dublje sfere. Stide se i sopstvenih anomalija, neznanja, nedostataka, izgleda... Neko mi je skrenuo pažnju da često svi govorimo u konverzaciji „znam, znam“, čak i onda kad nemamo pojma o čemu je reč. Stidimo se da priznamo da ne znamo. Nismo samo mi krivi, i društvo je tako. Ako pak imamo hrabrosti da priznamo da ne znamo, onda nas izvređaju kao da smo nepismeni i neškolovani. Ta sramota je samo efekat potrebe da zaštitimo svoje emocije. Mene ništa nije sramota. Da li ste me videli? Da me je sramota ne bih bio ono što sam. No razumem zašto je sve onakvo kako jeste.

Dan je odmicao i došla je Norma. Izveli smo obred u Jeleninoj radnji u čast kosmičke majke stvaranja. Spustili smo svesnost božanskog. I zaista se osetila ta božanska prisutnost na kraju. Svi smo bili mirni i spokojni. Pravi blagoslov.

Izašli smo iz slavije, sačekali malo Ovena, ali prevoza nije bilo, grad je u totalnom haosu. Imamo osećaj kao da svemu ovome neće doći kraj, totalna anarhija. Pitam se da li mi možemo sve ovo priuštiti. I naravno na televiziji se priča o sektama opet. Atmosfera je baš kao 90tih. Da li se iza svega krije mnogo teža priča nego što smo uopšte svesni? Tako je kako je, izlaz je koban, ali nije nam još vreme.

Skoro sat vremena smo išli do Džezve. Miša nas je sam čekao, bar je bio prazan. Svi su kasniji. Došli su neki od prijatelja umetnika, ali niko novi. Pitao sam se zašto se ignoriše svaka moja inicijativa. Dosta mi je teskobe, i ne interesu je me odgovor. To nije moj problem. Drugi način organizovanja nije moguć. Ja nemam nikakvu pomoć ni u čemu. Podržavaju mi bliski ljudi i to me ispunjava. Čak i ovaj podvih je veoma izignorisan, i nije bitno. Baš me briga. Završiću godinu dana svakodnevnog rada i tih godinu dana će mnogi ignorisati.

Malo sam popio, iako nisam trebao. U poslednje vreme jako rezonujem sa svim toksinima. Kasnio sam na prevoz pa sam proleteo kroz dorćol. Stigao sam na autobus. Došao sam kući presvukao se i odjednom dobio inspiraciju. Drugi performans je počeo.

Plesao sam sat vremena u praku prolazeći hodnike i vrata moje kuće. Pokušao sam da budem tiši od noćne tišine. Ples u gluvo doba noći. Postao sam noćna tmina, utvara i senka koja teče zidovima stare kuće. Odjednom sve je nestalo i sve se pretvorilo u trenutak u ples senki. Verovatno je efekat alkohola, možda baš pozitivan. Jutro je raklo svoje. Zaželeo sam da zapamtim taj ples, i da ujutru je ples ostao u meni, telo je zapamtilo. Izvešću to u džezvi uveče.

Tražim nove prostore za dalje nastupe, pa neka mi bogovi pomognu.

Hvala Jeleni Popović i Normi Ferreiri na podršci, performansu i dokumentaciji.

365 dana kreacije - IX dan

Ponedeljak, 10.04.2017.

Hollow II

Toliko inspiracije. Buta je prestala, i kao da je neko oslobodio zatvorene muze. Danas mi inspiracija samo navire. Od jutarnje kafe pišem sve ideje koje mi padaju na pamet. Gledao sam jedan divam butoh video u kome umetnik kaže: We are still alive and dancing is to give a gift to this world... that gives us energy to be alive. Mislim da je ovaj video oslobodio moje muze. Radovi su spremni za realizaciju.

Rzmišljao sam o diskusiji od prethodne noći – u jednom momentu ja sam izjavio da je veličina penisa u većini slučajeva parametar za veliciju ega. Na šta je moj prijatelj dao digrasiju da današnje društvo, današnji ljudi grade svoj ukus utemeljen na porno filmovima, odnosno na izgledu porno glumaca. Ova rečenica je odzvanjala u meni. Kada sagledam situacije, ljude, okolnosti dođem do zakljička da je sve zapravo istina. Muškarci se bilduju, čitavo telo im je istetovirano, ili su ćelavi ili imaju undercut, i uvek imaju neki besan stav, dok žene se farbaju u plavo, ugrađuju silikone... Mi smo preplavljeni porno glumcima. I sada se pitamo koliko je šta zapravo ljubav, koliko je požuda?

Prošla godina mi je bila u znaku tugovanja, ali i duhovnog razvijanja. Konstantno sam se borio sa pitanjem i pojmom ljubavi. Stalno su mi govorili da je ljubav među ljudima samo Kama, odnosno požuda, a da je jedina prava Prema, odnosno bezuslovna ljubav prema bogu. Bog se nalazi u srcima svih ljudi, zato ljubav ne zna za fizičku manifestaciju. Pitam se sada da lli sam ikada onda okusio pravu ljubav, da li sam u nekome nekad video božansko u očima, ili je sve bila požuda. A požuda nas ograničava, čini da se pretvorimo u divlje zveri, da se razvijamo... Ljudi su svašta spremni radi sopstvenog zadovoljenja. U Nemačkoj su čak prešli svaku granicu da su ušli u kanibalizam i nekrofiliju. Malo se plašim za sebe i svoje stavove... Sada sam u konfuziji. No i ovo pitanje se pretvorilo u inspiraciju. Only one you love, can hurt you! A da li je ljubav ona koja povređuje? Ljubav je čista esencija božanskog, ljubav ne povređuje samo požuda to može. Požuda je divlja vatra koja gori i onda izgori, i nema ničega. Strast iz ljubavi, je večna vatra bogova... Ja volim svoju umetnost, duboko i snažno.

U svakom slučaju, slučajno ili ne ceo dan mi je jedna mantra u glavi: Om Namo Narayanaya. Gospod Narayana je onaj koji pruža sigurno utočište. Možda mi baš sada to utočište treba.

Imao sam prijatan Klas i na kratko video neke prijatelje i pozvao ih da siđu dole u budoar Džezva bara da za njih izvedem performans. Odigrao sam ples ništavila, ples ponovnog rođenja iz ničega, iz suve zemlje. Proleće već uveliko cveta, a mi se još uvek budimo iz zimske depresije. Zahvalan sam na divnoj publici sa kojom sam danas ovo podelio.

Po završetku seli smo samo na trenutak. Taj trenutak se pretvorio u buru, ali samo na trenutak. Koliko god pokušavali da pobegnemo od demona, oni će uvek sedeti nama iza leđa i piti limunadu. Ali samo na trenutak ovog puta, dato mi je da vidim neke ljude u pravom svetlu – to su bili moji anđeli čuvari, za koje san se ogrešio prethodno, ali sad sam video njihovu svetlost. Dokle god su oni uz mene, demoni mi ne mogu ništa.

Hvala Miodragu Kovačeviću i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.