Utorak, 11.04.2017.
Essence of creation
Pun mesec je. Svaki put kada je ovakav magičan dan, mesec daje neverovatnu energiju svemu na šta padne njegova svetlost. Ali ljudi
to ne shvataju, pa su zato svi nervozni. No, ovaj dan nije bio samo nervozan.
Saobraćaj u Beogradu je bio u haosu, grmelo je i sevalo toliko snažno da se
zemlja tresla, a ljudi su bili izgubljeni, i pomalo ćudljivi.
Došao sam u magičnu radnju kod Jelene, svaki utorak me
obraduje moj odlazak tamo. Tu dolaze čudnovati ljudi, ili pak pronađu svoju
čudnovatost boraveći tamo. Jena nova tema se začela. Tema sramota našeg
društva. Često ljudi ovde se stide svega, svesno ili ne svesno i plaše se da
pokažu svoje pravo lice. Stide se svog porekla, tradicije, načina života,
ishrane misleći da je zaostalo i necivilizovano. To čak prelazi u malo dublje
sfere. Stide se i sopstvenih anomalija, neznanja, nedostataka, izgleda... Neko
mi je skrenuo pažnju da često svi govorimo u konverzaciji „znam, znam“, čak i
onda kad nemamo pojma o čemu je reč. Stidimo se da priznamo da ne znamo. Nismo
samo mi krivi, i društvo je tako. Ako pak imamo hrabrosti da priznamo da ne
znamo, onda nas izvređaju kao da smo nepismeni i neškolovani. Ta sramota je
samo efekat potrebe da zaštitimo svoje emocije. Mene ništa nije sramota. Da li
ste me videli? Da me je sramota ne bih bio ono što sam. No razumem zašto je sve
onakvo kako jeste.
Dan je odmicao i došla je Norma. Izveli smo obred u
Jeleninoj radnji u čast kosmičke majke stvaranja. Spustili smo svesnost
božanskog. I zaista se osetila ta božanska prisutnost na kraju. Svi smo bili
mirni i spokojni. Pravi blagoslov.
Izašli smo iz slavije, sačekali malo Ovena, ali
prevoza nije bilo, grad je u totalnom haosu. Imamo osećaj kao da svemu ovome
neće doći kraj, totalna anarhija. Pitam se da li mi možemo sve ovo priuštiti. I
naravno na televiziji se priča o sektama opet. Atmosfera je baš kao 90tih. Da
li se iza svega krije mnogo teža priča nego što smo uopšte svesni? Tako je kako
je, izlaz je koban, ali nije nam još vreme.
Skoro sat vremena smo išli do Džezve. Miša nas je sam
čekao, bar je bio prazan. Svi su kasniji. Došli su neki od prijatelja umetnika,
ali niko novi. Pitao sam se zašto se ignoriše svaka moja inicijativa. Dosta mi
je teskobe, i ne interesu je me odgovor. To nije moj problem. Drugi način
organizovanja nije moguć. Ja nemam nikakvu pomoć ni u čemu. Podržavaju mi
bliski ljudi i to me ispunjava. Čak i ovaj podvih je veoma izignorisan, i nije
bitno. Baš me briga. Završiću godinu dana svakodnevnog rada i tih godinu dana
će mnogi ignorisati.
Malo sam popio, iako nisam trebao. U poslednje vreme
jako rezonujem sa svim toksinima. Kasnio sam na prevoz pa sam proleteo kroz
dorćol. Stigao sam na autobus. Došao sam kući presvukao se i odjednom dobio inspiraciju.
Drugi performans je počeo.
Plesao sam sat vremena u praku prolazeći hodnike i
vrata moje kuće. Pokušao sam da budem tiši od noćne tišine. Ples u gluvo doba
noći. Postao sam noćna tmina, utvara i senka koja teče zidovima stare kuće.
Odjednom sve je nestalo i sve se pretvorilo u trenutak u ples senki. Verovatno
je efekat alkohola, možda baš pozitivan. Jutro je raklo svoje. Zaželeo sam da
zapamtim taj ples, i da ujutru je ples ostao u meni, telo je zapamtilo. Izvešću
to u džezvi uveče.
Tražim nove prostore za dalje nastupe, pa neka mi
bogovi pomognu.
Hvala Jeleni Popović i Normi Ferreiri na podršci,
performansu i dokumentaciji.
Нема коментара:
Постави коментар