Subota, 15.04.2017.
Secret rite of saturn
Obaj obred – performans bio je intimno izvođenje za
posebnu odabranu publiku pa sam u obavezi da ostavim ovaj performans u
tajnosti, shodno tome nisam u mogućnosti da iznesem ni jedan detalj. Neki bi
rekli da ovakvo izvođenje nije legitimno, ali to pitanje je relativni. Ako
savremena avantgardna umetnost ruši pravila ustaljenog meinstrima i
klasicistickih zakona onda te stvari nisu bitne. Kao što je butoh u stvaranju
negirao sva dosadašnja pravila poput izvođenje u pozorištu na bini, izvođenje
na distanci od publike i sl. Susrećemo se takođe sa jednim jako bitnim
problemom današnjice da umetnik mora biti sam svoj menadžer. Pored redovnog
svakodnevnog višesatnog treninga i istraživanja, i svakodnevnih životnih
obaveza, poput kuvanja, pranja, spremanja, primoran sam da pozivam ljude na
svoja dešavanja, da reklamiram, iako sam mnogima dosadan zbog toga, da šetam po
gradu i tražim i molim mesta za izvođenje, da skupljam novac za kostim i/ili
čak da pravim kostim, i naravno da pregovaram i ražim način da preživim.
Naravno to javnos ne zanima, i u neku ruku i ne treba. Treba da ih zanima moje
izvođenje. Proces stvaranja do izvođenja je mučan i težak, sad zamislite
svakodnevno izvođenje, 24 sata je malo. Već godinama intervjuišem ljude i
raspitujem se za potencijalne osobe koje bi radile poseo producenta –
menadžera, ali bezuspešno. Pa i ovim putem apelujem.
No ovakvih performansa će biti, kao i onih kojima nije
moguća dokumentacija. Na žalost svi smo dovedeni do takvih situacija. Da bi
umetnik učestvovao na festivalu ili u nekom prostoru mora obezbediti sveže
snimke svojih radova, kao i bogatu biografiju i portfolio, iako niko to ne želi
da čita i gleda. Pa pošto su kriterijumi bili previše laki neki su uveli
pravilo da radovi ne smeju biti stariji od 6 meseci, zatim čak i do mesec dana,
što znači da se od umetnika ošekuje da izbaci rad svakog meseca. Tu sam došao
na ideju da radim ovaj rad, ovde ima radova svakog dana. No, granice se
pomeraju: negde je neophodno da se radovi dokumentiju prvo u vidu fotografije,
a sada i u vidu videa. Neki traže delove performansa, a većina čak i ceo. Pa
pošto ni to nije bilo dovoljno zahteva se visoka produkcija samog videa. Tu
nije kraj, nov zahtev je da se umetnik poznaje lično kako bi mu se možda
bukirao prostor negde za godinu dana da izvede taj rad koji je poslao u vidu
visoko kvalitetnog videa pre godinu dana, stim sto rad ne sme biti stariji od
mesec dana. Iako ovo nije naravno izvodljivo, zahteva se pored ličnog
poznanstva da se umetnik bolje upozna. Ne završava se onim staromodnim da
umetnik mora da spava sa nekim, da barem, tako bi bilo lakše i kraj mučenja.
Novi detalj je da se „sudije“ pozovu na živo izvođenje u visokoj produkciji
kako bi se lično uverili u kvalitet i verodostojnost.
Na kraju kada dođete do svog termina i prostora,
prostor zahteva da vi sami pozivate publiku, čak u zemljama gde ne poznajete
nigde nikoga, da sami producirate i na kraju izvodite. A publika je različito
teška od grada do grada, od država do države. Zahtevaju blizinu ili daljinu
rastojanja u odnosu na izvođača. zahtevaju interakciju ili ne, zahtevaju
efekte, skupe kostime, preciznost i istreniranost, izdržljivost, relativnu
dužinu trajanja...
I tako bez kraja pravila. Umetniku se ne dopišta da
slobodno stvara svoj rad iz čiste inspiracije, već da se prilagođava zahtevima.
Ni ovde nije kraj. Da bi umetnik upak preživeo i priuštio i produkciju i bilo
šta mora da konkuriše kod fondova za novčanu pomoć koja u većini slučajeva ne
pokriva honorar, tako da umetnik gladuje i živi na ulici. Zahtevi za rad jesu
da delo uključuje rad sa nacionalnim, verskim, seksualnim, rodnim manjinama, decu,
starce, edukaciju, podežavanje ili nipodaštavanje poretka, da se prilagođava
smetskoj temi te godine ma koliko ona bila nebulozna.
I da zaključimo, umetnik ni jednog momenta nije
slobodan da stvara svoje delo, već mora da se prilagođava svim tezama i
pravilima društva kako bi preživeo.
E da, ja ne ispunjavam ni jedno pravilo. Ne želim
nikome da se prilagođavam niti da se povinujem zahtevima. Ovaj rad traga za
konačnom slobodom stvaranja. Nedostatak hrane nazivam postom, nošenje stare
odeće kostimom, spavanje na ulici performansom. I kada tako posmatram stvari
lakše mi je, teško je ugoditi ovom društvu, ja želim da budem slobodan, bez
pravila i ograničenja. prihvatite ili ne.
Hvala bogovima što su mi pružili život.
Нема коментара:
Постави коментар