365 dana kreacije - XXI dan

Nedelja, 23.04.2017.

Day after mysteries

Nema kraja. Srećan kraj je samo trenutak posle kog ipak nešto sledi. Budućnost je misterija, skrivena, nepoznata. Čovek u svojoj prirodi nosi strah od nepoznatog, i tek kada odgonetne misteriju, strah nestaje. Kroz vreme, ljudi su pokušavali da nađu metod kako da otkriju budućnost, i tako stvorili mantičke veštine ili divinaciju. Divinacija nosi u svojoj reči divine što znači božansko. Divinacija je metoda komuniciranja sa božanskim, sa bogovima spolja i unutar nas, podizanje naše svesti do najuzvišenijih sfera. A da li ima najuzvišenije, ili je sve neprekidan tok, bez kraja? Kad jedno nestane, drugi se rodi. Zapravo sve je transformacija. Kako napredujemo dalje, transcendiramo do božanskog stanja. Uzdižamo se ili padamo do najnižeg oblika. U životu moguće su takve transformacije. Čovek je sposoban da u jednom trnutku bude divlja, beskrupulozna zver, a u drugom da bude nesebičan i skromni svetac. Sve jeste kao što treba da bude. U tome leže misterije. Sve što umre biće preporođeno, sve što padne podićiće se ponovo. Mi dolazimo iz kreacije i u kreaciju se ponovo vraćamo kako bismo bilo opet kreirani. Mi smo kreacija i mi kreiramo. Budućnost ne postoji. Ona se nije još desila. Može se ostvariti na bezbroj načina. Ništa nije nemoguće.

Misterije nam otvaraju vrata ka unutrašnjoj tami koja nije ni loša ni zla, ona je skrivena. Ljudi se plaše tame i mraka beš zato što je ne poznaju, što je to u njihovoj prirodi. Moj odgovor na misterije jeste upravo to – rizikuj, uđi u nepoznato, otkrivaj, i čuda će se desiti.

Dobio sam neverovatnu viziju i inspiraciju projekta kojeg tek trebam da razvijam, a ni sam nisam siguran odakle da počnem. Evo prva stanica je skrivena unutrašnja tama. Putovanje u najmračnije delove duše, duboko duboko gde leži čista nada. Nada je arhetip duboko u nama koja je najneotkrivenija. Iako je skrivena duboko u tami, ona nije konačna, ona je samo baklja koja nam daje mogućnost da putujemo dalje u još mračnije dubine. Opet, nada je možda sredstvo, možda kraj projekta kojeg želim tek da radim. Sada postavljam pitanje nade: Ko je nada? Šta ona želi? Koji su njeni ciljevi?

Znam jedno, a to je da je ona ženskog pola. U meni poznatim jezicima kada govorimo o nadi govorimo u ženskom rodu. Često ženama daju ime Nada, Hope, Esperanza... Znači to je jedna žena, svetla, koja sija poput baklje i osvetljava put u mračnom unutrašnjem svetu. Ona je optimistična i nasmejana, nepokolebljiva... A opet kažemo da Nadu možemo ubiti. Ona nije večna. A da li i ona može da se transformiše? Šta se rodi kada ubijemo nadu? Očaj, bes, bezosećajnost, bahatost... Sada je moj cilj da upoznam Nadu i naučim njen ples u tami. Kako se ona transformiše, kako ona umire i ponovo se rađa... Kreacija je počela sa rađanjem.

Hvala Nadi na inspiraciji i što postoji. 

365 dana kreacije - XIX i XX dan

Petak, 21.04.2017.

Libation for the mysteries

Vratila se zima, ili neka hibridna kombinacija zime i jeseni. Hladno je i sumorno. Dan za pripremu za velike misterija. Ne znam šta to fascinantno pronalazim u tami i ovom sumornom dobu. Čak i kiša i vlaga mi ne smetaju. Raspoloženje svih ostalih je na ivici. Tmurno je nebo, tmurna su srca. Vreme je da se ne izlazi iz kuće. Sve izgleda kao netflixova serija, melanholično i tmurno. Izgleda da ova globalna manipulacija baš utiče neverovatno. Zašto ja sve to posmatram sastrane, i pomalo me iritira ovakvo stanje. Ovo je mesto gde umiru snovi. Opet se otkazuju svi planovi i dogovori. Došlo je vreme da računamo da posle svakog suncanog dana ide kiša. Nemojte se previše smejati, plakaćete sutra. I ostale narodne mudrosti. Nikome se posebno ne živi, ne diše. Baš je sumorno u umovima ljudi. Suicidna atmosfera. Doba patnje, doba melanholije, doba bola. Ali zašto? Nedobijam ni jedan odgovor. Činimi se da šta god uradim neće valjati. Kako da me ne proguta svo to sivilo?

Nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i lijući joj nalive, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, jer bejasmo siti hleba i beše nam dobro i zlo ne viđasmo. – Jeremija 44:17

Libacije ili nalivi kako se u ovom citatu navodi predstavljale su žrtvene ponude bogovima na oltaru u vidu procipanja neke tečnosti. Libacije su posebno prisutne kod rimljana i tračana. Predposlednji dan Eleusinskih misterija kada se bogovima prinosila žrtva. Žrtva je simbolično odricanje od nečega zarad viših ciljeva. Tako se i ovde postavlja pitanje odricanja. Odricanje od posebno vrednih stvari, od onoga što nam ne čini loše. Ponoviću citat od prethodnog dana: Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Darujemo slobodu kako bismo naučili bezuslovno da volimo. Voleti, to je samo po sebi pokret, proces, čin, momenat. I ništa više nije bitno. Uzvraćena ili ne uzvraćena ljubav nije naša stvar, nije naša odgovornost. Važno je dok mi volimo, dok šaljemo ljubav svetu.

Izgleda da ovom svetu manjka snage, a ljubavi gotovo da nema. Zakopana je u slojevima sivila i bezvoljnosti, očaja i mizerije. Čak je i tuga za nečim besmislicama deo čitavog zakopavanja. Sahranili smo žive duše, prokleli ih na put u pakao bez povratka. Ovo je materijalni svet, svet dualnosti gde se nasumično smejemo i plačemo, i cilj nam je da sve to prevaziđamo. Dokle god se držimo sivila, nećemo napredovati...

Hvala sivom danu na inspiraciji.

Subota, 22.04.2017.

Eleusinian Mysteries II

Ne volim da ustajem rano ujutru. Istočnjačka učenja kažu da treba ustati pre pet i provesti vreme u meditaciji, i vredno započeti dan. Naš zapadnjački, moderni život iziskuje mnogo toga. Legneš kasno, radiš ceo dan, nerviraš se, stalno si pod stresom, presijom, boriš se za svoj život, za svoje ideale, i na kraju najslađe je kada zagrliš svoj krevet. Nisam sastavio ni 5 sati sna iako me je čekao važan dan, dan konačnih misterija. Spremio sam se i otišao sam da se nađem sa ekipom koja snima film u kojem ja učestvujem. Snimali su moje putovanje u tramvaju. Nikada se ne vozim tramvajam, pomalo me i plaše one stare krntije, ili će se zapaliti, ili će jedan deo ostati negde usput. Snimli su me naslonjenog na poslednji prozor. Sunce je pržilo kroz prozor, iako se je od sunca krijem jer imam reakcije na koži, ipak sam ćutao i prilagodio se. Trajalo je sat vremena, mnoge stvari smo ponavljali, nikako da stignemo do Džezve. Čak i sam ulazak je bio prices koji se snimao.

Najzad smo seli, naručili kafu i krenuo je uskoro intervju. Usporio sam svoje misli, i krenuli smo. Intervju je bio prilično prijatan, naravno opet smo morali neke stvari ponavljati. Dotakli smo bezbroj tema koje su veoma zanimljive. Danima se promiče priča publike: kako animirati publiku? kako ostvariti interakciju? kako privući ljude? ko je publika? kako im se dodvoriti? Interakcija, interakcija, interakcija... Stalno se ponavlja ista stvar. Pa zašto imamo toliku potrebu za jeftinom i površnom zabavom? Samo je dovoljno prepustiti se!

Ekipa filma je stvarno divna, neočekivano, i nadam se da će i sam film ispasti dobro. Probaću da isključim svoj ego, i da se prepustim. Mislim da će mi dosta značiti ta saradnja. Na stranu sve, zahvalan sam za iskustvo.

Snimali su me dok se zagrevam, šminkam i pripremam. Ponestajalo nam je vremena. Šminka je prvi put zakazala ko baksuz. Doneo sam nemačku šminku, a kvalitet je jako loš. Izgleda da trebam da se držim mojih kineza. Nisam imao drugog izlaza. I naravno neko se našao pametan da mi kaže – zašto nisi probao šminuku, znao bi da je loša pa bi uzeo novu. Nemam para, zato i nema više šminkanja. Jedna šminka me košta 40 eura, a baš mi se ne da da zaradim u poslednje vreme. Ovde ipak šminka nije najbitnija, iako bi sve izgledalo bolje. Misterije su počele. Iskustvo je bilo čudno. Borba između svesnog i podsvesnog. Putovanje u podzemni svet i ples sa duhovima mrtvih... Jedno novo iskustvo iako je treće izvođenje. Bilo je intenzivno i veoma teško. Kraj. Ušao sam u proces izlaženja iz stanja, uvek sam u tim momentima najosetljiviji. Ljudi ne mare za tim. Nemam ja prava da budem takav, svako ima svoje probleme i što bi se bilo ko povinuo meni. Hmmm!? Treba mi asistent / menadžer / producent pod hitno, nemam snage za spoljne faktore. Odmah sam bio povređen, smisleno ili ne, ali trebam da rešim to pitanje jednom zauvek, ovako baš ne ide, posebno zbog ovog projekta.

Snimateljska ekipa je otišla dalje u neko novo pozorište. Ivana i ja smo sišli da vidimo to novo pozorište. Interesantno je, videćemo još šta će biti. I putovanje se završilo.

Došao sam kući oprao sam svu boju. Prst na nozi me je užasno boleo, imao sam žulj i urasli nokat, ali sestra mi je sredila. Bili su to teški bolovi, kao da mi seku palac, sad sam sve preživeo. Ovaj dan je bio baš dug.

Hvala Mayi Reef, Džezvi i ekipi Vicea na podršci, saradnji, dokumentaciji, domaćinstvu... 

365 dana kreacije - XVII i XVIII dan

Sreda, 19.04.2017.

Day before Eleusinian Mysteries

Razmišljam o kreaciji i nekako nabasam na pesme Bodlera. Koliko se umetnici iz drugih epoha ne razlikuju od nas danas. Bolest, siromaštvo i tuga. Umetnik kanališe tu bol sveta, oseća plač hiljade bića u isto vreme, i gladuje. Gladan je i hrane i inspiracije. Ponekad nemamo ni sredstva da nešto stvorimo. Kažu ovo je moderno doba koje iziskuje moderne tehnologije, spektakl; ako ne možeš to da ispuniš nemoj se baviti umetnošću. Koliko samo prkosim tom modernom dobu. Verujem da je samo sopstveno telo i duh potrebno da se kreira umetnost. Treba biti vredan i posvećen, uprkos svemu što drugi iziskivali od nas. I DON’T CARE! Pravom cvetu je potrebna divljina da može cvetati, tako i pravom umetniku je potrebna sloboda da može stvarati. Ipak, mi, jedni drugima uskraćujemo tu slobodu bez ikakvog razloga.

Otišao sam na klas koji se nije održao, ali sam sedeo i razgovarao sa Jeremyjem o smislu ljubavi i veze. Koliko mi očekujemo od svog partnera, a koliko su očekivanja uopšte potrebna? Uvek pokušavamo da tražimo mnogo detalja od drugih, u suštini uskraćujemo slobodu za sve čudesne stvari koje nam se mogu desiti. Ne kraju ćemo i dobiti ono što očekujemo, ali uvek nešto izostavimo, i sve padne u vodu. Uvek smo nezadovoljni. Nikada se ne pitamo koliko nismo ustari zadovoljni sa samim sobom. Ljubav jeste suština svega postojećeg, ali je retko ko zapravo spozna. Ona je bog, sveprisutvna, uzvišena sila kreacije, a opet toliko personalna i živa da je se treba tretirati kao i svaku drugu osobu, s poštovanjem.

Došlo je vreme da izvođenje počne. Veliku odgovornost imam prema misterijama. One su tajne i svete. Priča bezuslovne ljubavi i strasti, ali i gubitka. Prepurtili smo se iprovizaciji uz malo ograničenja u formi. I sve je plovilo. Ipak na kraju nam je nedostajalo još vremena. Odjekivalo je pitanje gubitka nečega što nam je najdragocenije. Sve što je lepo mora da umre. Zapravo sve umire, transformiše se, i ponovo se rodi u nekom drugom obliku. I opet iznova, drugačije, promenjenije, evoluirano. U tome i leži tajna misterija, otkrivena samo posvećenima. Misterija transformacije. Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Ali uvek se nešto vrati. Ako darujemo ljubav, dobićemo ljubav za uzvrat. Možda ne od iste osobe, ali od druge sigurno. Prepoznajemo tračke svetlosti srodne duše u drugima, i prepustimo im svoje srce, i oni ga odbiju, samo zato da očiste put našoj pravoj ljubavi koja tek treba doći.

Bdenje je kompletirano. Misterije mogu početi.

Hvala Jeremyju na dokumentaciji i podršci i Normi na učešću i kreaciji. 

Četvrtak, 20.04.2017.

Eleusinian Mysteries

Bez kafe se ne počinje dan. Počeo sam redovan jutarnji ritual: stavim vodu da provri dok operem zube i umijem se, zatim napravim nes kafu sa sojinim mlekom i dve kašičice žutog šećera. Kafa i flašica vode su pored mene. Uključim kompijuter da odgovorim na mailove kad ono haos. Chat se samo pali – 5 chatova u isto vreme i gomilu drame. Jedni umiru, drugi mene hoće da sahrane, treći traže potvrdu mog prijateljstva, a ja još nisam ni gucnuo kafu. Pomislih – bože ubime sad, ili ću da zapalim kompijuter. Šta li je sad? Nekako popih tu kafu i za trenutak se bura smirila. Otišao sam na sastanak rano. Koliko sam samo izgubio entuzijazna, posebno kad me dočeka neki metuzalem stariji od biblije da mi glumi osobu od autoriteta. Ja nemam autoritet, ja sam slobodan umetnik, ja nikome ne odgovaram. Kako sam doživeo moralni šamar tako sam istog momenta izleteo iz memljive knjižare na ulicu. Svratio sam do mojih divnih gotičara. Kako su mi nedostajali. Kako mi sve ono crno, sinistralna muzika i sarkazam nedostaje. Zašto sam sebe zakopao ovim ružičastim svetom, nekad se pitam... Ovo beše adrenalinska inekcija, mala doza gotičarenja. Znam da se više tamo ne mogu vratiti, vrata tog sveta su mi zauvek zatvorena, sve dok je kraljica živa, a i ja sam već mator. Matori gotičari ne nose šminku, to je prirodan ten... Dimirije mi je otvorio tarot i rekao neke zanimljive stvari. U budućnosti me čeka još puno neprilika i prepreka. Ah, pa to je samo još jedan novi dan.

Kako sam izašao iz crnog raja nastavi se drama, rasprave i pravdanja. Razumem da mnogi umetnici drže svoj nivo, da ne prihvataju kompromise za svoj rad i ja to podržavam i cenim. Pitanje je onda da li sam ja dobar umetnik ako prihvatam kompromise. Ja baš prihvatam kompromise, moj čitav život je kompromis. Plašim se ako ne prihvatim uslove da neću ni raditi nigde. Praktično i ne radim nigde, čega se onda plašim. Opet pitanje ljubavi. Već me puno puno ljudi mrzi, umoran sam da iznova stvaram nove neprijatelje. Umoran sam veoma. Neka jutra se budim sa osećajem kao da sam pregažena mačka. Čitavo telo me boli, i nemam volju nizačim. Mrzi me da dišem. Ipak nekako preguram dan, i iznova.

Došla je Norma i počeli smo da se spremamo za nastup. Prve misterije se spremaju da se ostvare. Bogami ceo prostor je bio pun. Slavimo veličanstvenu boginju Demetru i njeno putovanje po svetu i u dubine podzemlja kako bi pronašla svoju ćerku. Ipak je bilo kasno, Persefona je pojela nar iz podzemlja i više se nikad ne može vratiti. Zemlja je prestala da rađa, svetom je nastupila glad i beda. Bogovi ipak odlučiše da naprave kompromis i dopuste da se persefona vrati na zemlju na 6 meseci. Opet taj prokleti kompromis. Ko sam ja onda da se bunim kad i bogovi prihvataju kompromise. Možda sam i ja bog, možda sam ja persefona.

Sve je prošlo spektakularno i do kraja dana sve se dovelo u red. Rodila se nova inspiracija. Potrebno je da skupim 200 eura kako bih otišao da vidim majstora, pa sam odlučio da za svaki moj nastup tražim donaciju od ljudi, valjda ću nešto skupiti, valjda ću naći način da preživim. Pomozite, igraću za vas!

Saznah još jednu informaciju – pa danas je počeo retrogradni pluton. O veliki bogovi, pa imali kraja? Kažu da on donosi veliki uspeh, ali da je put prepun prepreka. Per asper ad astra. Šta je pa novo.

Hvala bogovima neba i zemlje, hvala Danijeli Vučković, Jeremy Lecerfu i Normi Ferreiri na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - XVI dan

Ponedeljak, 17.04.2017.

The rite of Luna

Polako se spremamo za Eleustinske misterije. Svaki od ovih obreda jeste priprema za misterije. Obred Lune je bio poseban. Danas je drugi dan uskrsa ili kako ga u narodu zovu beli ponedeljak, i bio je svetao. Ponedeljak je dan posvećen mesecu, lunedi kako ga Italijani zovu. U drevna vremena verovalo se da mesec vlada emocijama, tajnama, psihom, dubinom duše... I ovaj performans odnosno molitvu mesecu izveo sam pomalo teško, ali kao da je trajao čitav dan.

Danas smo dočekali jednog neverovatnog čoveka. Jedan sadu, svetac iz indije danas je došao da nas poseti. Upoznao sam ga prošle godine i sada se susrećemo opet. Samo prisustvo njegovo pročišćuje dušu. Svaka njegova reč se sama manifestuje.

Govorio je o čistoj božanskoj ljubavi. Takva ljubav je bezuslovna i konačna. Kažu da se bog manifestuje u srcima svih bića u univerzumu, i samim tim trebamo voleti čitav univerzum ispunjeni strašću to je naš cilj i način da se izdignemo iznad materijalnog sveta iluzija, koje donose samo patnju. Jednu zanimljivu stvar je naglasio – ako plačemo za iluzijom iluzija će nas snaći, ako plačemo za božanskom ljubavlju ljubav će nam biti uzvraćena. Ovo plakanje se nije odnosilo na tugu već na suze ekstaze.

Ovo svetu manjka strasti i poštovanja, filantropske ljubavi. Zato i nemamo duhovnosti, duboko smo zaronili u iluziju i gorko patimo svakog momenta. Giving others the freedom to be stupid is one of the most important and hardest steps to take in spiritual progress. Conveniently the opportunity to take that step is all around us every day. - Thaddeus Golas Teško je ne osuđivati druge koji čine nešto loše ili pogrešno, ali oni su u iluziji, treba naučiti to i stalno ponavljati. Zato ljubav treba biti bezuslovna za sva živa bića. Poslati svu ljubav i ne očekivati ništa. Dokle god očekujemo tada i patimo.

Igrajući butoh naučio sam da je čitav svet lep takav kakav jeste. Bića predstavljaju čiste duše zarobljene u oklopu materijalnog, iluzija. Kada zaronimo u dubine pronaćićemo pravo lice i izdići se iz sveta dualnosti, sveta dobrog i lošeg. Dobro i loše ne postoji, sve je lepo jer je božanska tvar, umetničko delo. Igramo i volimo u trenutku ma kakav taj trenutak bio, jer on traje večno.

Hvala veličanstvenom Sadhu Maharaju što nas je blagoslovio svojim prisustvom. 

365 dana kreacije - XV dan

Nedelja, 16.04.2017.

Holy rites of sun

Iznenađensam činjenicom da su ljudi ove godivne antiprotivni svemu. U decembru i januaru sam uvredio neke ljude samo zato što sam im čestitao božić. Navodno obrazloženje jeste da je porodica precenjena i da nema potrebe za lažnim slavljem, i da ja nemam pravo da im to naturam na nos time što ću im čestitati. To se nastavlja i sada za uskrs, atmosfera je globalno kao da su svi postali radikalni protestanti.

Ja volim praznike zato što nas podsećaju na proslavu života i promena u prirodi. Vreme kada smo slobodni da posvetimo vreme bližnjima bili oni naša porodica ili prijatelji, ili generalno podeliti ljubav sa nekim. Šta ja znam, ja želim da budem srećan, a slavlja me čine srećnim. I na to mnogi postavljaju, pa zašto mora taj dan, zašto to nije svaki dan? Pa zašto nije?

U drevna vremena ljudi su uviđali posebnost određenih dana, kada je energija vremena posebna u odnosu na ostatak godine. Neki periodi su predstavljaju promene, pa se ritualnim putem sve menjalo. Mi smo i dalje bića prirode, a sama spoznaja važnosti ovih dana nam daje moć da se pripremimo. Npr. uskrs je period početka prleća kada menjamo sve iz zimskog u letnje. Neki proslavljaju proleće neki uskrs. Poenta je radovanja, življenja u trenutku. No, nije bitno, kažu svet je u progresu, pa možda i to odbacivanje duhovnosti je progres.

Danas sam performans posvetio suncu, njegovom rađanju i jačanju. Iako je kiša padaja, snaga sunca je bija posebna. Nedelja je dan sunca i prethodi performansu koji ću izvesti ove nedelje, a inspirisan je upravo drevnim misterijama. U prošlom veku grupa templara u Britaniji je napisala scenario za okultnu predstavu Eleustinski obredi. Scenario je sastavljen od obreda sunca, meseca, marsa, merkura, jupitera, venere i saturna. Za svaki dan u nedelji. Tako pratim dane i obrede. Cilj je biti svestan kvaliteta u nama na koje utiču te posebne planete. U antičko doba to su bili veliki bogovi Olimpa. Sunce nam daje svetlost i snagu, vitamin D. Svetlost isceljuje naše telo i naš duh.

Duhovnost je bitan deo mog života, ali i same umetnosti. U njemu pronalazim inspiraciju, a lično mislim da je i ovom svetu potrebno više duhovnosti. Možda je loša predstava o duhovnosti ono što odvraća ljude, što ih tera da negiraju sve što je vezano za isto. Umetnost kao takva ima ulogu da oplemeni ljudki duh, iako možda umetnik to negira. Zato slavimo umetnost danas!

Hvala mojoj sestri Gorani na pordšci i dokumentaciji!

365 dana kreacije - XIV dan

Subota, 15.04.2017.

Secret rite of saturn

Obaj obred – performans bio je intimno izvođenje za posebnu odabranu publiku pa sam u obavezi da ostavim ovaj performans u tajnosti, shodno tome nisam u mogućnosti da iznesem ni jedan detalj. Neki bi rekli da ovakvo izvođenje nije legitimno, ali to pitanje je relativni. Ako savremena avantgardna umetnost ruši pravila ustaljenog meinstrima i klasicistickih zakona onda te stvari nisu bitne. Kao što je butoh u stvaranju negirao sva dosadašnja pravila poput izvođenje u pozorištu na bini, izvođenje na distanci od publike i sl. Susrećemo se takođe sa jednim jako bitnim problemom današnjice da umetnik mora biti sam svoj menadžer. Pored redovnog svakodnevnog višesatnog treninga i istraživanja, i svakodnevnih životnih obaveza, poput kuvanja, pranja, spremanja, primoran sam da pozivam ljude na svoja dešavanja, da reklamiram, iako sam mnogima dosadan zbog toga, da šetam po gradu i tražim i molim mesta za izvođenje, da skupljam novac za kostim i/ili čak da pravim kostim, i naravno da pregovaram i ražim način da preživim. Naravno to javnos ne zanima, i u neku ruku i ne treba. Treba da ih zanima moje izvođenje. Proces stvaranja do izvođenja je mučan i težak, sad zamislite svakodnevno izvođenje, 24 sata je malo. Već godinama intervjuišem ljude i raspitujem se za potencijalne osobe koje bi radile poseo producenta – menadžera, ali bezuspešno. Pa i ovim putem apelujem.

No ovakvih performansa će biti, kao i onih kojima nije moguća dokumentacija. Na žalost svi smo dovedeni do takvih situacija. Da bi umetnik učestvovao na festivalu ili u nekom prostoru mora obezbediti sveže snimke svojih radova, kao i bogatu biografiju i portfolio, iako niko to ne želi da čita i gleda. Pa pošto su kriterijumi bili previše laki neki su uveli pravilo da radovi ne smeju biti stariji od 6 meseci, zatim čak i do mesec dana, što znači da se od umetnika ošekuje da izbaci rad svakog meseca. Tu sam došao na ideju da radim ovaj rad, ovde ima radova svakog dana. No, granice se pomeraju: negde je neophodno da se radovi dokumentiju prvo u vidu fotografije, a sada i u vidu videa. Neki traže delove performansa, a većina čak i ceo. Pa pošto ni to nije bilo dovoljno zahteva se visoka produkcija samog videa. Tu nije kraj, nov zahtev je da se umetnik poznaje lično kako bi mu se možda bukirao prostor negde za godinu dana da izvede taj rad koji je poslao u vidu visoko kvalitetnog videa pre godinu dana, stim sto rad ne sme biti stariji od mesec dana. Iako ovo nije naravno izvodljivo, zahteva se pored ličnog poznanstva da se umetnik bolje upozna. Ne završava se onim staromodnim da umetnik mora da spava sa nekim, da barem, tako bi bilo lakše i kraj mučenja. Novi detalj je da se „sudije“ pozovu na živo izvođenje u visokoj produkciji kako bi se lično uverili u kvalitet i verodostojnost.

Na kraju kada dođete do svog termina i prostora, prostor zahteva da vi sami pozivate publiku, čak u zemljama gde ne poznajete nigde nikoga, da sami producirate i na kraju izvodite. A publika je različito teška od grada do grada, od država do države. Zahtevaju blizinu ili daljinu rastojanja u odnosu na izvođača. zahtevaju interakciju ili ne, zahtevaju efekte, skupe kostime, preciznost i istreniranost, izdržljivost, relativnu dužinu trajanja...

I tako bez kraja pravila. Umetniku se ne dopišta da slobodno stvara svoj rad iz čiste inspiracije, već da se prilagođava zahtevima. Ni ovde nije kraj. Da bi umetnik upak preživeo i priuštio i produkciju i bilo šta mora da konkuriše kod fondova za novčanu pomoć koja u većini slučajeva ne pokriva honorar, tako da umetnik gladuje i živi na ulici. Zahtevi za rad jesu da delo uključuje rad sa nacionalnim, verskim, seksualnim, rodnim manjinama, decu, starce, edukaciju, podežavanje ili nipodaštavanje poretka, da se prilagođava smetskoj temi te godine ma koliko ona bila nebulozna.

I da zaključimo, umetnik ni jednog momenta nije slobodan da stvara svoje delo, već mora da se prilagođava svim tezama i pravilima društva kako bi preživeo.

E da, ja ne ispunjavam ni jedno pravilo. Ne želim nikome da se prilagođavam niti da se povinujem zahtevima. Ovaj rad traga za konačnom slobodom stvaranja. Nedostatak hrane nazivam postom, nošenje stare odeće kostimom, spavanje na ulici performansom. I kada tako posmatram stvari lakše mi je, teško je ugoditi ovom društvu, ja želim da budem slobodan, bez pravila i ograničenja. prihvatite ili ne.

Hvala bogovima što su mi pružili život.

365 dana kreacije - XIII dan

Petak 14.04.2017.

The Rite of Venus

Ja se opet izvinjavam zbog pravopisnih nepravilnosti u mom pisanju na ovom blogu. Znam da to nekim ljudima jako smeta i bode oči. Nema načina da opravdam to ali sta da radim. Danas je trinaesti dan rada i do sada sam više kritika nego podrška dobio. Još jednom se izvinjavam na nepravilnostima, ali pored mnogo obaveza uhvatim ovih par minuta da napišem i nemam vremena da lektorišem. Nekad mi stvarno znači mala podrška, poslata ljubav i lepa reč, nije mi prijatno da konstantno slušam kako ništa ne valja što radim.Razumem da mnogi nisu imali loše namere kada su iznosili kritiku, ali meni ipak više znači podrška. Svakako neću odustati od ovog podviga uprkos svemu. Hvala.

Pričamo o opraštanju, kako? Teško, ali moguće. Dobro je oprostiti, oproštaj osobađa našu dušu. Neko i ne misli da je pogrešio, i da mu oproštaj treba. Oproštaj treba nama. Da bi smo oprostili trebamo želeti sve najbolje osobi kojoj opraštamo. Da se molimo za njega, da želimo dobro, sreću i uspeh i njemu i njemu bližnjima. Samo tako možemo osloboditi našu dušu. Sada vas molim za oproštaj zbog nesavršenosti mojih radova – poželite mi sreću i uspeh i podržite ovo moje putovanje. Pokažite mi da pratite, da čitate. To će mi puno značiti. Svi ovi tekstovi će na kraju biti ispravljeni i objavljeni. Imajte malo strpljenja samnom.

Ipak je ovo poslednji dan intenzivnog retrogradnog merkura, komunikacija je u velikom haosu.

Mnogo inspekcija ima i ne smeta smo moje pisanje, izgleda da smeta moje citavo postojanja. Ne interesuju me ogovaranja, ali priča da iza mog rada stoji skrivena namera i sinistralni planovi je zaista zastarela. Urbana legenda o meni kao satanisti, hmm, zasto neko misli da me to vređa, ne mogu to da shvatim ozbiljno. Jos jednom – rečenisa „ne možeš ti“ je notorna glupost, naravno da mogu, pa makar me ponovo tukli, cenzurisali ili šta već. Ko ne želi da gleda nek okrene glavi.

Posetio sam Fijuk sajam sa Majom, malo smo se promuvali po gradu pa otišli na kirtan. Uživao sam u kirtanu. Kao da me je postepeno uvodio u trans. Obred venere išao je iz srca spontano inspirisan Zaar ritualom. Manjka mi opet dokumentacije, ali i to sam unapred najavio. Ovaj dan me je podstakao da razmišljam o ljubavi. I milijardu pitanja se otvaraju. Ni na jedno nemam odgovor, ali barem imam novu inspiraiciju.

Hvala svima na pažnji i Mayi Reef na fotografiji.