Sreda, 19.04.2017.
Day before Eleusinian Mysteries
Razmišljam o kreaciji i nekako nabasam na pesme
Bodlera. Koliko se umetnici iz drugih epoha ne razlikuju od nas danas. Bolest, siromaštvo i tuga. Umetnik
kanališe tu bol sveta, oseća plač hiljade bića u isto vreme, i gladuje. Gladan
je i hrane i inspiracije. Ponekad nemamo ni sredstva da nešto stvorimo. Kažu
ovo je moderno doba koje iziskuje moderne tehnologije, spektakl; ako ne možeš
to da ispuniš nemoj se baviti umetnošću. Koliko samo prkosim tom modernom dobu.
Verujem da je samo sopstveno telo i duh potrebno da se kreira umetnost. Treba
biti vredan i posvećen, uprkos svemu što drugi iziskivali od nas. I DON’T CARE! Pravom cvetu je potrebna divljina
da može cvetati, tako i pravom umetniku je potrebna
sloboda da može stvarati. Ipak, mi, jedni drugima uskraćujemo tu slobodu bez
ikakvog razloga.
Otišao sam na klas koji se nije održao, ali sam sedeo
i razgovarao sa Jeremyjem o smislu ljubavi i veze. Koliko mi očekujemo od svog
partnera, a koliko su očekivanja uopšte potrebna? Uvek pokušavamo da tražimo
mnogo detalja od drugih, u suštini uskraćujemo slobodu za sve čudesne stvari
koje nam se mogu desiti. Ne kraju ćemo i dobiti ono što očekujemo, ali uvek
nešto izostavimo, i sve padne u vodu. Uvek smo nezadovoljni. Nikada se ne
pitamo koliko nismo ustari zadovoljni sa samim sobom. Ljubav jeste suština
svega postojećeg, ali je retko ko zapravo spozna. Ona je bog, sveprisutvna,
uzvišena sila kreacije, a opet toliko personalna i živa da je se treba
tretirati kao i svaku drugu osobu, s poštovanjem.
Došlo je vreme da izvođenje počne. Veliku odgovornost
imam prema misterijama. One su tajne i svete. Priča bezuslovne ljubavi i
strasti, ali i gubitka. Prepurtili smo se iprovizaciji uz malo ograničenja u
formi. I sve je plovilo. Ipak na kraju nam je nedostajalo još vremena.
Odjekivalo je pitanje gubitka nečega što nam je najdragocenije. Sve što je lepo mora da umre. Zapravo
sve umire, transformiše se, i ponovo se rodi u nekom drugom obliku. I opet
iznova, drugačije, promenjenije, evoluirano. U tome i leži tajna misterija,
otkrivena samo posvećenima. Misterija transformacije. Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi
vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Ali uvek se nešto vrati. Ako
darujemo ljubav, dobićemo ljubav za uzvrat. Možda ne od iste osobe, ali od
druge sigurno. Prepoznajemo tračke svetlosti srodne duše u drugima, i
prepustimo im svoje srce, i oni ga odbiju, samo zato da očiste put našoj pravoj
ljubavi koja tek treba doći.
Bdenje je kompletirano. Misterije mogu početi.
Hvala Jeremyju na dokumentaciji i podršci i Normi na
učešću i kreaciji.
Četvrtak, 20.04.2017.
Eleusinian Mysteries
Bez kafe se ne počinje dan. Počeo sam redovan jutarnji
ritual: stavim vodu da provri dok operem zube i umijem se, zatim napravim nes
kafu sa sojinim mlekom i dve kašičice žutog šećera. Kafa i flašica vode su
pored mene. Uključim kompijuter da odgovorim na mailove kad ono haos. Chat se samo
pali – 5 chatova u isto vreme i gomilu drame. Jedni umiru, drugi mene hoće da
sahrane, treći traže potvrdu mog prijateljstva, a ja još nisam ni gucnuo kafu.
Pomislih – bože ubime sad, ili ću da zapalim kompijuter. Šta li je sad? Nekako
popih tu kafu i za trenutak se bura smirila. Otišao sam na sastanak rano.
Koliko sam samo izgubio entuzijazna, posebno kad me dočeka neki metuzalem
stariji od biblije da mi glumi osobu od autoriteta. Ja nemam autoritet, ja sam
slobodan umetnik, ja nikome ne odgovaram. Kako sam doživeo moralni šamar tako
sam istog momenta izleteo iz memljive knjižare na ulicu. Svratio sam do mojih
divnih gotičara. Kako su mi nedostajali. Kako mi sve ono crno, sinistralna
muzika i sarkazam nedostaje. Zašto sam sebe zakopao ovim ružičastim svetom,
nekad se pitam... Ovo beše adrenalinska inekcija, mala doza gotičarenja. Znam
da se više tamo ne mogu vratiti, vrata tog sveta su mi zauvek zatvorena, sve
dok je kraljica živa, a i ja sam već mator. Matori gotičari ne nose šminku, to
je prirodan ten... Dimirije mi je otvorio tarot i rekao neke zanimljive stvari.
U budućnosti me čeka još puno neprilika i prepreka. Ah, pa to je samo još jedan
novi dan.
Kako sam izašao iz crnog raja nastavi se drama,
rasprave i pravdanja. Razumem da mnogi umetnici drže svoj nivo, da ne
prihvataju kompromise za svoj rad i ja to podržavam i cenim. Pitanje je onda da
li sam ja dobar umetnik ako prihvatam kompromise. Ja baš prihvatam kompromise,
moj čitav život je kompromis. Plašim se ako ne prihvatim uslove da neću ni
raditi nigde. Praktično i ne radim nigde, čega se onda plašim. Opet pitanje
ljubavi. Već me puno puno ljudi mrzi, umoran sam da iznova stvaram nove
neprijatelje. Umoran sam veoma. Neka jutra se budim sa osećajem kao da sam
pregažena mačka. Čitavo telo me boli, i nemam volju nizačim. Mrzi me da dišem.
Ipak nekako preguram dan, i iznova.
Došla je Norma i počeli smo da se spremamo za nastup.
Prve misterije se spremaju da se ostvare. Bogami ceo prostor je bio pun.
Slavimo veličanstvenu boginju Demetru i njeno putovanje po svetu i u dubine
podzemlja kako bi pronašla svoju ćerku. Ipak je bilo kasno, Persefona je pojela
nar iz podzemlja i više se nikad ne može vratiti. Zemlja je prestala da rađa,
svetom je nastupila glad i beda. Bogovi ipak odlučiše da naprave kompromis i
dopuste da se persefona vrati na zemlju na 6 meseci. Opet taj prokleti kompromis.
Ko sam ja onda da se bunim kad i bogovi prihvataju kompromise. Možda sam i ja
bog, možda sam ja persefona.
Sve je prošlo spektakularno i do kraja dana sve se
dovelo u red. Rodila se nova inspiracija. Potrebno je da skupim 200 eura kako
bih otišao da vidim majstora, pa sam odlučio da za svaki moj nastup tražim
donaciju od ljudi, valjda ću nešto skupiti, valjda ću naći način da preživim.
Pomozite, igraću za vas!
Saznah još jednu informaciju – pa danas je počeo
retrogradni pluton. O veliki bogovi, pa imali kraja? Kažu da on donosi veliki
uspeh, ali da je put prepun prepreka. Per
asper ad astra. Šta je pa novo.
Hvala bogovima neba i zemlje, hvala Danijeli Vučković,
Jeremy Lecerfu i Normi Ferreiri na podršci i dokumentaciji.
Нема коментара:
Постави коментар