Subota, 06.05.2017.
Blanc
Toliko inspirativan dan, toliko duboka meditacija.
Istraživanje se nastavlja. Veći deo dana sam proveo u kući, osim kada sam
izašao da na ulicama svog grada izvedem performans. Plesao sam za nekolicinu
prolaznika koji su me gledali kao da nisam normalan. Čudan jedan grad. Vratio
sam se kući i nastavio odmaranje. Dani su kišoviti i teški. Uznemirio me je
jedan post na internetu. Postoji jedna grupa na internetu, grupa stranaca koji
žive u Srbiji. Većina uopšte nisu stranci već gastarbajteri koji su se iz nekog
razloga vratili. Primetio sam da je grupa puna mržnje za lokalnu kulturu i
stanovništvo. Konstantno se kritikuje svako ponašanje i dešavanje bilo ono
dobro ili loše, bilo ono univerzalno ili lokalno. Ali ovo posebno me je uznemirilo,
a to je pitanje jezika. Svaka država i nacija na svetu imaju jezik i kulturu.
Jezik je osnovno sredstvo ega u materijalnom svetu. Problem je nastao u tome
što neki ne znaju jezik i ne žele da nauče lokalni. Gde god da sam putovao
većina nije htela uošte da se trudi da priča Engleski, a ipak u mojoj zemlji
sam primoran da pričan Engleski više nego Srpski. Nisam nacionalista jer
potičem iz mešovite familije i verujem da sam samo biće, ali su me postavili na
ovo parče zemlje i uvek ću biti obeležen time. U neka stara vremena ljude su
ubijali zbog boje kože, znog nacionalne, verske i seksualne pripadnosti, i to
vreme se može vratiti, ništa me ne može učiniti drugačijim. Danas ljudi grade
neku mržnju prema svom poreklu. Znam da je jako loša situacija u zemlji, sve je
nepravedno, država je katastrofa, narod je iz potrebe za preživljavanjem jako
sebičan i tmuran, ali opet tu smo gde smo. Mnogi pokušavaju da odu iz zemlje.
Mi smo narod koji gradi kulturu srama, i sve što činimo činimo iz sramote.
Pored religije, kulturne zaostavštine, istorije, dostignuća, umetnisti, sada
nas je sramota sopstvenih roditelja, prijatelja, pa i sopstvenog imena, pa i
sebe samog. Možda zvuči kontradiktorno jer i sam se javno predstavljam pod polu
pseudonimom, ali to je druga priča, mene nije sramota mog rođenog imena, samo
je pitanje umetničkog prepoznavanja. Čovek nekad može imati više imena – rođeno
ime, duhovno ime, magijsko ime, pseudonim, nadimak... Priča je o samom razlogu
za promenu: dotični gospodin želi da promeni ime u Srbiji dodavajući slovo X
koje ne postoji u tom obliku u Srbiji, kako bi bilo mnogo „internacionalnije“.
Čitava rasprava je nastala kako je loš zakon i nije prilagođen potrebama
stranaca. Otišlo je toliko daleko da su izjave monstruozne. Da je društvo
ksenofobično, da primitivna kultura i ćirilični jezik blokira razvoj i tako
dalje. Ovde se kači pitanje kulture. Kultura je sačinjena od jezika,
duhovnosti, umetnosti i umetničkim formama i stvaralaštvom. Ubijemo li kulturu i
umetnost uništili smo društvo. Ljudsko biće je društveno biće, onda kada izgubi
sigurnost i pripadništvo, izgubio je nadu i izgubio je sebe. Izgleda da je plan
prvo istrebiti male, globalizovati i potpuno ubiti moral svih dok ne postanu
robovi i zombiji.
Bogovi su nam dali razlike da se radujemo njima i
učimo, a ne da se međusobno mrzimo. Ja volim da upoznajem ljude širom sveta, da
čujem nešto novo, da naučim njihov jezik, kulturu, običaje i duhovnost. Neki
običaji nisu baš moralni, i pripadaju nekom drugom vremenu, što ne znači da su
svi takvi. Neki su pak toliko lepi da oslikavaju možda neki nadu za boljom
budućnošću. Zapravo u čemu se oslikava uznemirenost. „Stranci“ koji žive u
Srbiji često imaju prednosti i uticaj, pa tako se lokalni umetnici često stavljaju
po strani, guraju, ne pruža im se šansa samo zato što su lokalni. I dalje se
čini sve da se lokalna umetnost potisne i uništi. 1000 puta smo pozvali ljude
iz te grupe na neko od naših umetničkih dešavanja, i niko se nikad nije
pojavio. Kažu „Srpska“ umetnost ne valja, loša je i ne vredi podržavati, bolje
da ne radimo. Imaju tu izjavu iako nisu ni videli šta radimo. Nisu većina ni
krivi samo su izmanipulisani od strane drugih.
Da se razumemo ja ne mrzim strance, samo apelijem da
se bilo koji vid mržnje zaustavi. Ne postoji razlika mi i oni. Svi smo mi, svi
smo stanovnici materijalnog sveta. Niko od nas faktički ne možže biti vlasnik
zemlje, mi smo vamo čuvari tog parčeta zemlje. Zemlja pripada sama sebi, ona je
boginja majka, a mi kao razmažena deca nemamo pravo da svojatamo i naturamo
sopstvenu dominaciju. Svi smo ljudska bića, svi smo bića koja diši, hrane se,
vole... Najbolje je da delimo i da se podržamamo. Jer mi smo oni, i oni su mi.
Iluzija je razdvojenost, jezik je iluzija. Sve je kreacija božanskog, sve je
jedno veliko umetničko delo. Ljubav je rešenje!
Duhovnost prepoznaje apsolutnu ljubav. Velika ljubav,
ljubav kao izvor svega, ljubav kao radikalno jedinstvo. Na ovom nivou ljubav je
drugo ime za apsolutnu realnost, uzvišenu svest, Bramana, Boga, Božansko,
Veliku Majku, Tao, Izvor, kosmičko srce... Apsolutna realnost predstavlja čisto
postojanje, prisutna svugde i čini sve, urođenu svest, i sama je esencija
zadovoljstva i ljubavi. Kao ta esencija Velika Ljubav je utkana u materijal od
kojeg je napravljen univerzum, od koga je takođe sačinjeno i naše sopstvo. Neki
od nas možemo u životiu videti samo male tračke te Velike Ljubavi – na primer
sa našim partnerom, u prirodi, sa decom... Takva iskustva ostaju za života,
barem u sećanjima, i osećanjima. U tim momentima vidimo jasno konekciju, koju
zapravo imamo sa svim delovima univerzuma. Ova iskustva nam daju mogućnost da
osetimo ono što imamo. Samo zastanite i prekinite sva ograničenja i iluzije i
pogledajte svet kakav jeste, neraskidiv, ispunjen ljubavi od koje je sačinjen.
Blagoslovena neka su sva bića u ovom univerzumu.
Нема коментара:
Постави коментар