365 dana kreacije – XXXVIII – LIII dan

38 – 53 dan / 10. maj – 06. jul 2017.

XXXVIII, XXXIX, XXXX, XXXXI, XXXXII, XXXXIII, XXXXIV, XXXXV, XXXXVI, XXXXVII, XXXXVIII, XXXXIX, L, LI, LII, LIII

06.jul – Spomenik umetnosti, SKC, Beograd

05.jul – Kosmička iniciacija, KC Nektan art, Pancevo

04. jul – Otvaranje kruga, Ljubav vera nada, Beograd

03. jul – Kosmički masturbator, KC Nektan art, Pančevo

02. jul  – Eterični oblak, KC Nektan art, Pančevo

01. jul – Igra zalazećeg sunca, KC Nektan art, Pančevo

30. jun – Više se ne plašim, Urlik, Subotica

22. jun – Misfit, Nektan art, Belgrade Butoh Theater, Beograd

17. jun – Talasi, Dani Dunava, Pančevo

09. jun – Askei Kataskei, Festival DEV9T, Ciglana, Beograd

08.jun – Full moon rite, Belgrade Butoh Theater, Beograd

29. maj – Moon children, Kulturni centar Šabac

25. maj – Untouchable, Belgrade Butoh Theater, Beograd

16.maj – Holy Water, Ljubav vera nada, Beograd

12.maj – Forsaken, Belgrade Butoh Theater, Beograd

10. maj – Hecate’s sacred fire, KC Nektan art, Pančevo

Posle pauze u pisanju, i kraćih pauza između performansa vraćam se u igru. Naravno nadoknadicu izgubljene dane, tako da će projekat trajati duže od godinu dana. Ahhh, svašta se desilo za ovih mesec i po dana. Imali smo gosta iz Amerike, Adama Koana, divnog i inspirativnog Butoh igrača i učitelje. Dao nam je veliku inspiraciju, posebno meni. No, u sred svega toga sam se i razboleo. Dobio sam alergiju, i pao mi je imunitet i dalje se vraćam među žive. Tokom čitavog perioda dani su mi ispunjeni meditacijom i kontemplacijom. Ostavio sam alkohol, kafu, lošu i veštačku hranu, radim jogu i či gong svakodnevno, meditira, mantram, molim se, palim mirise i sveće bogovima i svecima, uzeo sam zavet celibata, i malo se izolovao. U tami svoje duše pronađoh spas. Pronašao sam univerzum skrivenih karaktera, mogućnosti, spoznaje. Idem dalje, želim da živim, želim da zagrlim čitav svet. Došao je kraj jedne ere, i početak je druge, početak je novih mogućnosti. Bio sam u Šapcu, Subotici, na festivalima i karnevalima, pokrenuo sam Butoh istraživačku grupu, i idemo dalje. Svaki dan, svaki sekund dišemo i zahvaljujemo tom trenutku, jer vreme ne postoji. Neć mnogo pisati o ovim performansima, ali ću postaviti slike. Hvala svima koli su me podržali u ovim performansima – Hvala Jeleni i Miciki, Hvala Miši i Kosti, Hvala Normi, Hvala Nini, Hvala Milici, Hvala Opštini Pančevo, Hvala Džezvi, Hvala Mimart teatru, Hvala ekipi iz Urlika na podršci i učešću. Možda sam nekoga zaboravio, oprostite mi na tome, mnogo je prošlo, hvala svima koji su biti tu u svakom momentu. 

365 dana kreacije - XXXV, XXXVI i XXXVII

Nedelja, 07.05.2017.

Alterego

Ovaj dan treba nazvati iskustvom za sebe. Išao sam na useljenje kod jedne prijateljice. Organizovala je takođe maskembal uz to. Odlučio sam da probudim skrivenu Animu koju ja zovem Mandragora specialno za ovu priliku. Mandragora je transilvanijske čarobnica koja je živela tridesetih godina dvadesetog veke osamljena u šumama Transilvanije. Ona je pripadala staroj lozi veštica koje su svoje znanje kombinovale spletom kultura koje su prolazile ovim prostorom. U njenom grimoaru su se nalazile razne rumunske i mađarske čarolije, srpsko – bugarski obredi i turske bajalice. Ona je sopstvenu moć dobijala od njene boginje Mume Paduri. Kada je drugi svetski rat nastupio ona je pristupila partizanskom pokretu. Vrlo brzo su je nacisti uhvatili i streljali. U poslednjem momentu bacila je prokletstvo da ukoliko se nacizam ponovo pojavi na svetu da će se ona vratiti. Mandagora je sveštenica koja sedi na pragu između svetova i predstavlja skriveni karakter kojeg sam ja spoznao u toku svog performansa Alhemijske priče u Berlinu. Naime Alhemijske Priče su predstavljale njeno ponovno rođenje i moju spoznaju nje same. Projekat koji sam kreirao jeste jedinstvena priča o putovanju ove čarobnice između svetova. Eto ona se ovog dana posebno ispoljila u susret punom mesecu koji je posvećen boginji Hekati, koju Vlasi i Rumuni zovu još i Muma Paduri.

Pojeli smo po delić magične čokolade. Jedno 2 sata se ništa nije dešavalo, verovatno dok nije stiglo do krvi. I samo u jednom momentu, u isto vreme krenuli smo na halucogeno putovanje. Smenjivala su se stanja od predinfarktnog, onda stanje u kojem sam osetio povezanost sa svima u prostoru i van njega. Mogao sam da vidim one nevidljive veze i shvatim misteriju praznog kruga i nirvane. Iz svake pore mog dela izlazio je božanstveni vatromet, a svaka ćelija na mom telu vozila se na ringišpilu menjajući maske svakim obrtajem. Bio sam sastavljen od milione mmalih plesača koji igraju svaki svoj jedinstveni ples uz muziku univerzuma. Sve se smenjivalo. Moj vid je goživeo multidimenzionalnost. Isto ono stanje koje mi u Butoh nazivamo stanje između, samo što je ovog puta osećaj bio barem deset puta jači. Pravo iskustvo.

U jednom trenutku krenuo sam da kanališem ljude, duhove, da izvodim performanse, poeziju. Znam da je to posebno iritiralo ljude oko mene, ali ja ne mogu da kontrolišem ovako nešto kada to radim jednom u 6 godina. Ovo iskustvo je bilo dovoljno za sledecih 10. Na kraju me je oblio strah da sam ispao budala pred drugima, što i jesan, prosto nisam mogao da kontrolišem. Znam da nisam nikoga povredio, ali da sam prikazao svoj skriveni i neukrotivi duh koji nije baš prijatan za posmatranje. No ja sam dobio jedan jedinstveni dar inspiracije, uvideo postojanje mnogih karaktera, mogućnosti i dimenzija za dalji rad...

Hvala Maji na podršci. 

Ponedeljak, 08.05.2017.

Gnostic Prayer

Ovo je poslednji dan mog rada sa Klementom. Na žalost njegov boravak u Beogradu je istekao. Radili smo na rezonanci sa sopstvenim telesnim kanalima. Svaki put kad radimo ja zahtevam prvo zagrevanje zatim sam rad. U toku zagrevanja zakačio sam rukom moj laptop i razbio ga. Takva šteta mi baš sada nije trebala. Kako kažu stariji – mi siromašni ne moženo sebi priuštiti takve štete. Šta sad da radim – to je samo glupa mašina. Na žalost u ovom dobu sve što radimo zahteva tu tehnologiju, i nekako smo ko hendikepirani bez nje. Najgora stvar od svega je što je sva moja dokumentacija od prethodnih godinu i po dana u tom lap topu. Nadam se da će uspeti da je spasu. Stalno imam problem sa tom dokumentacijom. Previše radova radim, ne mogu da nađem ljude koji bi fotografisali i snimali, a da to čine iz čistog entuzijazma i podrške. Na žalost ne mogu da ih platim, jer ni sam nisam plaćen. I konstantno manjka te dokumentacije. Čak i one najgore organizacije na niskom nivou zahtevaju video zapis sada. Ja na žalost ne mogu baš da psotignem sve te zahteve. Moraću zbog ove štete da se stisnm baš. Otkazacu planirane aktivnosti u narednom periodu, i leto će mi biti u Beogradu veoma radno. Nema više trošenja.

Delić stanja od prethodnog dana me je još držao pa sam samo prihvatio taj osećaj da kreiram nove pokrete. Plesao sam u začaranom krugu dimenzija. Otvorio sam vrata svetova i kretao se uz vibraciju univerzuma do samog centra gde se nalazi velika kosmička mati.

Video sam Jeremya koji se upravo vratio sa puta. Od njega sam dobio tako predivan dar. Doneo mi je statuu boga Pana, jednog od mojih omiljenih bogova. Čim sam došao kući postavio sam ga na svoj oltar, na zasluženo mesto između boginja. Tako sam srećan što je veliki Pan pronašao put do mog malog svetilišta. Neka je sva slava Panu – Io Pan, Io Pan...

Dan se završio osećajem oslobađanja i velikom lekijom da živim u trenutku. Moji snovi i planovi za budući period su potpuno isčezli u momentu, sada mi ostaje samo trenutak sadašnjosti. Veliki planovi nisu za nas siromašne.

Hvala Jeremyu na podršci i divno daru.

Utorak, 09.05.2017.

Hecate’s Vigil

Tako svetao, važan i moćan dan. Pa da počnemo iz početka. Danas je dan posvećen Nrsimhadevu. Nrsimhadev je manifestacija Krišne koje je neustrašiv i moćan. Oblik je čovek sa glavom lava. Tu ga možemo povezati i sa Mitrinim oblikom Zurvanom. Ovde uviđamo paralelu između Mitra i Krišne. Mnogo više paralela imaju oni kao i sa Horusom, Orfejom... Nrsimhadev odagnava sve zle demone, kao što je uspeo da pobedi nepobedivog kralja demona Hiranjakasipu. U lili o pojavi Nrsimhade pojavljuje se dečak Pralada koji u sebi nosi savršenu veru i posvećenost prema gospodu. On bez obzira na torture stoički sve podnosi noseći veru da će ga gospod spasiti. Ta ista snaga pralade je meni dala snagu da ne potonem u ovim komplikovanim trenucima, i naravno i ovaj dan je bio ispunjen blagoslovima. Dan mi je počeo mantrom: Namaste Narasimhaya... Mantra koja donosi snagu i svim teškim trenucima, koja nas spašava od kandži zlih demona.

Pored ovog danas se obeležavao i međunarodni dan borbe protiv fašizma. Na neki načim opet se neko našao da bude antiprotivan proslavi ovog dana. Ja lično sada osuđujem bilo koju izjavu kvazi modernista. Ceo svet treba da poznaje ovaj deo u istoriji do zadnjeg detalja, da ga se stidi i plaši. Ne želimo da se ovako nešto ikada ponovi, a veoma je lako pokrenuti tu monstruoznost u čoveku. Setimo se svih onih nevinih žrtava koje su stradale zbog svoje nacionalne, verske, seksualne pripadnosti ili zbog svojih ubeđenja, ili su se pak našli na pogrešnom mestu. Setimo se svih svirepih i demonstim dešavanja, svih paklenih ideologija koje su dovele do toga da prepolovimo stanovništvo sveta. Neka se nikada više ne ponovi. Bogovi moćni – Gospode, Nrsimhadev, Krishna, Mitra, Horuse, Hekata, Artemida, Izida, Radharani, Isuse, Marijo, svi bogovi univerzuma blaoslovite srca ljudi da spoznaju nežnost i ljubav jedni za druge.

Došao sam po običaju u jelenin hram umetnosti i primejene duhovnosti, ali danas specialno kako bi smo proslavili pun mesec posvećen našoj zaštitnici i matroni Hekati. Radnja je bila puna žena. Boginja je privukla tolike ljude. Radili smo bez prestanka, bez stajanja ko na pokretnoj traci. Situacija se malo smirila. Jasmina je došla i onda smo odlučili da uradimo ritual. Okupili smo se, zapalili sveću boginji i izrekli molitvu: Veličanstvena Gospodarice Neba, Zemlje i Mora,Pomoću tvojih misterija Noći i Dana, Pomoću Svetlosti Meseca i Senke Sunca, Prizivam te, Gospodarice Života, smrti i ponovnog rođenja. Pojavi se sada iz kraljevstva senki da bi nahranila moju dušu I prosvetlila moj um, Trostruka Gospodarice tri puta, Preklinjem tebe koja nosiš Ključ, ospodarice Duša koje lutaju Noću, Da doneses svoju mudrost koja je među zvezdama, Da spustiš svoju zvezdanu vatru iz tame koja se nalazi između, Stvoriteljko Svetlosti! Boginjo Kraljevstva Senki! Kraljice koja nosiš Svetlo! Šapni sada svoje tajne! Donositeljko Vatre! Zemaljska! Kraljice Neba!... Mogli smo da osetimo energiju, prisutvost gospe – boginja nas uvek sluša, uvek sluša naše molitve. Još jedan dan nebrojenih blagoslova.

Hvala Pavlu na dokumentaciji. 

365 dana kreacije - XXXIV dan

Subota, 06.05.2017.

Blanc

Toliko inspirativan dan, toliko duboka meditacija. Istraživanje se nastavlja. Veći deo dana sam proveo u kući, osim kada sam izašao da na ulicama svog grada izvedem performans. Plesao sam za nekolicinu prolaznika koji su me gledali kao da nisam normalan. Čudan jedan grad. Vratio sam se kući i nastavio odmaranje. Dani su kišoviti i teški. Uznemirio me je jedan post na internetu. Postoji jedna grupa na internetu, grupa stranaca koji žive u Srbiji. Većina uopšte nisu stranci već gastarbajteri koji su se iz nekog razloga vratili. Primetio sam da je grupa puna mržnje za lokalnu kulturu i stanovništvo. Konstantno se kritikuje svako ponašanje i dešavanje bilo ono dobro ili loše, bilo ono univerzalno ili lokalno. Ali ovo posebno me je uznemirilo, a to je pitanje jezika. Svaka država i nacija na svetu imaju jezik i kulturu. Jezik je osnovno sredstvo ega u materijalnom svetu. Problem je nastao u tome što neki ne znaju jezik i ne žele da nauče lokalni. Gde god da sam putovao većina nije htela uošte da se trudi da priča Engleski, a ipak u mojoj zemlji sam primoran da pričan Engleski više nego Srpski. Nisam nacionalista jer potičem iz mešovite familije i verujem da sam samo biće, ali su me postavili na ovo parče zemlje i uvek ću biti obeležen time. U neka stara vremena ljude su ubijali zbog boje kože, znog nacionalne, verske i seksualne pripadnosti, i to vreme se može vratiti, ništa me ne može učiniti drugačijim. Danas ljudi grade neku mržnju prema svom poreklu. Znam da je jako loša situacija u zemlji, sve je nepravedno, država je katastrofa, narod je iz potrebe za preživljavanjem jako sebičan i tmuran, ali opet tu smo gde smo. Mnogi pokušavaju da odu iz zemlje. Mi smo narod koji gradi kulturu srama, i sve što činimo činimo iz sramote. Pored religije, kulturne zaostavštine, istorije, dostignuća, umetnisti, sada nas je sramota sopstvenih roditelja, prijatelja, pa i sopstvenog imena, pa i sebe samog. Možda zvuči kontradiktorno jer i sam se javno predstavljam pod polu pseudonimom, ali to je druga priča, mene nije sramota mog rođenog imena, samo je pitanje umetničkog prepoznavanja. Čovek nekad može imati više imena – rođeno ime, duhovno ime, magijsko ime, pseudonim, nadimak... Priča je o samom razlogu za promenu: dotični gospodin želi da promeni ime u Srbiji dodavajući slovo X koje ne postoji u tom obliku u Srbiji, kako bi bilo mnogo „internacionalnije“. Čitava rasprava je nastala kako je loš zakon i nije prilagođen potrebama stranaca. Otišlo je toliko daleko da su izjave monstruozne. Da je društvo ksenofobično, da primitivna kultura i ćirilični jezik blokira razvoj i tako dalje. Ovde se kači pitanje kulture. Kultura je sačinjena od jezika, duhovnosti, umetnosti i umetničkim formama i stvaralaštvom. Ubijemo li kulturu i umetnost uništili smo društvo. Ljudsko biće je društveno biće, onda kada izgubi sigurnost i pripadništvo, izgubio je nadu i izgubio je sebe. Izgleda da je plan prvo istrebiti male, globalizovati i potpuno ubiti moral svih dok ne postanu robovi i zombiji.

Bogovi su nam dali razlike da se radujemo njima i učimo, a ne da se međusobno mrzimo. Ja volim da upoznajem ljude širom sveta, da čujem nešto novo, da naučim njihov jezik, kulturu, običaje i duhovnost. Neki običaji nisu baš moralni, i pripadaju nekom drugom vremenu, što ne znači da su svi takvi. Neki su pak toliko lepi da oslikavaju možda neki nadu za boljom budućnošću. Zapravo u čemu se oslikava uznemirenost. „Stranci“ koji žive u Srbiji često imaju prednosti i uticaj, pa tako se lokalni umetnici često stavljaju po strani, guraju, ne pruža im se šansa samo zato što su lokalni. I dalje se čini sve da se lokalna umetnost potisne i uništi. 1000 puta smo pozvali ljude iz te grupe na neko od naših umetničkih dešavanja, i niko se nikad nije pojavio. Kažu „Srpska“ umetnost ne valja, loša je i ne vredi podržavati, bolje da ne radimo. Imaju tu izjavu iako nisu ni videli šta radimo. Nisu većina ni krivi samo su izmanipulisani od strane drugih.

Da se razumemo ja ne mrzim strance, samo apelijem da se bilo koji vid mržnje zaustavi. Ne postoji razlika mi i oni. Svi smo mi, svi smo stanovnici materijalnog sveta. Niko od nas faktički ne možže biti vlasnik zemlje, mi smo vamo čuvari tog parčeta zemlje. Zemlja pripada sama sebi, ona je boginja majka, a mi kao razmažena deca nemamo pravo da svojatamo i naturamo sopstvenu dominaciju. Svi smo ljudska bića, svi smo bića koja diši, hrane se, vole... Najbolje je da delimo i da se podržamamo. Jer mi smo oni, i oni su mi. Iluzija je razdvojenost, jezik je iluzija. Sve je kreacija božanskog, sve je jedno veliko umetničko delo. Ljubav je rešenje!

Duhovnost prepoznaje apsolutnu ljubav. Velika ljubav, ljubav kao izvor svega, ljubav kao radikalno jedinstvo. Na ovom nivou ljubav je drugo ime za apsolutnu realnost, uzvišenu svest, Bramana, Boga, Božansko, Veliku Majku, Tao, Izvor, kosmičko srce... Apsolutna realnost predstavlja čisto postojanje, prisutna svugde i čini sve, urođenu svest, i sama je esencija zadovoljstva i ljubavi. Kao ta esencija Velika Ljubav je utkana u materijal od kojeg je napravljen univerzum, od koga je takođe sačinjeno i naše sopstvo. Neki od nas možemo u životiu videti samo male tračke te Velike Ljubavi – na primer sa našim partnerom, u prirodi, sa decom... Takva iskustva ostaju za života, barem u sećanjima, i osećanjima. U tim momentima vidimo jasno konekciju, koju zapravo imamo sa svim delovima univerzuma. Ova iskustva nam daju mogućnost da osetimo ono što imamo. Samo zastanite i prekinite sva ograničenja i iluzije i pogledajte svet kakav jeste, neraskidiv, ispunjen ljubavi od koje je sačinjen.

Blagoslovena neka su sva bića u ovom univerzumu.  

365 dana kreacije - XXX, XXXI, XXXII, XXXIII dan

Utorak, 02.05.2017.

End of the first chapter

Prošlo je prvih mesec dana performansa. Mislio sam da umišljam, ali sad sam definitivno potvrdio da me većina ignoriše eksplicitno. Inat je čudna stvar, ne znam gde da ga svrstam ali definitivno zauzima važno mesto u ljudskom duhovnom razvoju. Šta je pametno uraditi? Pustiti, ili menjati, ili šta? Ljudima nije nikako moguće ugoditi. Ako su odlučili, ne menjaju. Jednom su te žigosali za života.

Početak novog meseca sam obeležio u prirodi istražujući telesnu rezonanucu sa Klementom. Priroda nosi jaku energiju, toliku da ponekad ljudi nisu spremni za nju. Zanimljive su priče koje trava, koje zemlja mogu ispričati. Otišli smo u par u podnožju kalimegdana. Baš je bio prijatan dan, ali opet malo težak. Mislim da moje telo stalno najavljuje vremenske promene. Nemam bolove, samo neku težinu, manjak energije. I bio sam u pravu, uveče je kiša počela, pritisak se spusti. Osakatili smo zemlju, vreme se potpuno promenilo, nikada nije stabilno. Sada definitivno razumem zašto je ovo mesto raskršće svetova. Ovo je vrtlog energije koja je stalno promenljiva. U jednom danu možete videti sva četiri godišnja doba. Zaista je moć prilagoditi se ti brzim promenama. Kao da su sva vrata otvorena i duva promaja između svetova. Promaja između svetova. Kažu samo balkanci imaju strah od promaje. Naravno jer ovakve promaje ne postoje nigde na svetu. Političko, kulturno, verske promaje. Duva sa svih strana. Svi imamo duhovni facialis. Nema tog vitamina B koji nam može pomoći, još nisu pronašli. Kažu povećao se broj obolelih od kancera ovde. Priroda nas odbacuje.

Dobio sam dobru vest da idem za Grčku da nastupam. Kako ću to sad isfinansirati? Pitaju me da li mogu da tražim negde finansijsku pomoć? Ovde niko nikom ne pomaže, osim ako nema koristi od toga. Svako od nas grebe za preživljavanje. Ipak, moram da nađem načina, ovo je zaista odlična prilika. Prilika da plešem u hramovima bogova, baš ono što sam dugo želeo. Ništa, moliću za donacije svakog dana...

Bogovi pomozite mi sad.

Sreda, 03.05.2017.

The great commandment

„The great commandment, Shows the contempt, Between the world and their, Embarrassing pavement“

Počrlo je jedan sumoran i težak dan. Pritisak je tako nizak svi se krećemo kao zombiji, i svakog momenta je sve promenljivo. Kako mesec raste i puni se tako je svaki dan težak. Pre par godina u ovo neko vreme desile su se užasne poplave, potopi biblijskih razmera. Šta se sad sprema?

Spremao sam se onako sa pola snage boreći se sa niskim pritiskom, da idem na sastanak sa čovekom koji vodi jedan kulturni centar kako bi smo se dogovorili oko nastupa. Već par dana uzastopno se dogovaramo i on mi svaki dan otkazuje. Problem je što ja u životu imam i druge obaveze koje su mi mnogo bitne i koje svaki dan pomeram, skraćujem ili otkazujem. Čuli smo se i dogovorili, potvrdili sastanak. Par minuta pre nego što sam krenuo na autobus zvoni mi telefon i njegova žena mi javlja da otkazuje, opet, jer ima neizbežan sastanak. U tom momentu nisam mogao da se suzdržim i pukao sam. Nastavlja ona da joj pošaljem snimke svojih radova, biografiju i opis rada!!!??? Rekoh joj – da da znam ja kako se to završava. Koliko sam samo puta čuo to „pošaljite mail“. Pre par nedelja sam samo poslao snimke još jednom alternativnom kulturnom centru u Beogradu i posle maila ništa. No dotična gospođa mi odgovori na moju digresiju – ne dopada mi se vaš ton razgovora, nije profesionalan, da vas posavetujem ako želite da uspete u umetnosti morate da menjate ponašanje! Ponašanje? Posle 5 dana ispaljivanja i gubljenja mog dragocenog vremena ona meni kaže nije profesionalan ton razgovora. Ja ne kapiram kako ljudi misle da dobiju ljubaznost i pokornost kada tretiraju jedni druge kao đubrad, i protom ni ne uviđaju koliko njihovo ponašanje nije u redu. Izbaci me svaki put iz takra ta rečenica „nije profesionalno. Ma o čemu vi pričate, šta je BRE u Srbiji profesionalno? Ja radim konstantno za DŽABE, za prevoz, za pice, i svi očekuju spektakl, ljubazno obraćanje, foliranje... Ova je jedna mentalna penetracija konstantno. Ne razumem kako niko ne vidi svoje ponašanje. Grupa slepih i bezobraznih. No, zatvorih vrata i njima. Moja biografija i snimci se nalaze svugde na internetu dovoljno je samo da ukucate Marco Nektan i dobićete sve što vas interesuje. Problem je što nikoga ne interesuje da čita biografiju od 10 strana i da gleda nebrojene snimke već to je samo izgovor za odbijanje. Navikli smo da živimo u birokratiji i da maltretiramo jedni druge konstantno.

Sraća u nesreći, skočio mi je pritisak i povratio sam se među žive. Hvala joj na leku protiv niskog pritiska.

Otišao sam na klass sa Klementom. I dalje sam radio sa pola snage, ali smo pronašli vredan pokret na kojem mogu dalje da radim.

Sačekao sam da se ljudi sakupe pa sam ih pozvao da siđu da pogledaju moj performans. Baš mi je bilo teško, nisam baš zadovoljan sa izvedbom, izgleda da sam preterao sa izvođenjima i da ovog puta nisam izneo najbolje. Tegla sa donacijama je bila prazna. Ovaj dan bolje da sam prespavao, ali sutra je novi dan, nova nerviranja, novi stresovi.

Hvala Normi i Mariji na podršci i dokumentaciji. 

Četvrtak, 04.05.2017.

Sandal Prayer

Ljudi nemaju moć nad nama, mi im dajemo tu moć. Vreme je teško i surovo ni jedan dogovor ne važi. Trening „živeti u trenutku“ eskalira svakog trenutka, budućnost definitivno ne postoji. Surovo, ali istinito.

U Jeleninoj radnji izveli smo ritual sandalovine. Zapalili smo miris sandalovog drveta i uputili želje dimu. Verovanje je da dim odnosi želje na nebo kako bi nam celestialna bića uslišila naše molitve. Vezali smo strune za grančice drveta na našem malom oltaru u čast velikog festivala. Zvono je otkucalo tri puta. Sve će biti kako treba. Sledeći je novi trenutak.

Ne govorimo više o budućnosti, budućnost je misterija i zabrana. Trening je počeo.

Ubrzo posle našeg malog rituala otišao sam u Džezvu na Normin performans. Šetao sam Beogrado i razmišljao kako je lep, kako su ljudi lepi. Svi su nezadovoljni, svi su nesrećni, i nema više povratka. Neprekidan tok patnje i međusobnog povređivanja. Duhovni rat upravo traje, ne vidi mu se kraj. Možda se svet i poredak promenio, možda agoniji nema kraja. Ovo je to, ovo je materijalni svet.

Ne razmišljajući i ja sam povredio ljude svojim rečima, svojim radom. Svaki postupak nekoga vređa, nekoga učini nesrećnim. Više retrogradni merkur nije odgovoran za to. Sami smo krivi, i svi smo krivi, i svi smo jedno u ovom trenutku. Dok pišem ovo čitav univerzum piše samnom. Možda sam već rekao, ali da ponovim, drevno verovanje kaže da svet koji vidimo našim očima je svet koji bog vidi. Stanimo za trenutak, isključimo misli i posmatrajmo tok kvalije sveta, vibraciju univerzuma, slušajmo. Čujem vriske, plač, agoniju, i svaki glas izgovara: DAJ MI, DAJ MI, DAJ MI..... Svi samo traže, niko se ne zahvaljuje za ono što ima, niko ne daje... Kada bi se čulo: HVALA TI, DOVOLJNO MI JE, EVO TI... Ove patnje ne bi bilo.

Performans je bio zanimljiv i inspirativan. Prijatelji su došli da podrže, a neki ljudi su se slučajno našli. Bio je to jedan mali susret svetova. Dobio sam realizaciju koliko reči nisu jezik duše, koliko naše misli kroz jezik jeste ego jeste agonija... Treba da prestanemo da govorimo i samo da slušamo, samo slušamo trenutak, samo sad živimo... 

 Hvala Jeleni na podršci. 

Petak, 05.05.2017.

End of Beltaine

Beltaine je period neverovatnih promena, vreme jačanja svetlosti, vreme kada voda postaje toplija, vreme kada se priroda budi i jača, vreme toliko plodonosno da sve šta sada uradimo to će biti berićetno. Iako dalje učim da živim u momentu, ovo je momenat ispunjene ljubavi, momenat kada je svetlo jače od tame, kada solarni princip dominira.

Pitanje ljubavi se dalje promiče. Jedi pate za izgubljenom ljubavi, drugi tragaju za jednom. Jednom mi je Jelena u šali rekla da je bog dao jednu količinu ljubavi i da kada neko koristi i previše, drugi neće imati. Moramo da balansiramo, jer jednog momenta ni mi nećemo imati, ako uopšte imamo. Zapravo svi smo u ljubavi, svi smo jedno, delovi sistema. Ako jedan činilac sistema voli, svi volimo; njegovo zadovoljstvo se reflektuje na sve nas.

Onda kada izgubimo nekoga, kada taj neko ko nam je srcu drag ode krivimo sebe, zatim njega ili nekog trećeg. Niko nije kriv, to je samo tok stvari. Zamislimo da putujemo kolima, vozimo negde na željenu destinaciju. Prolazimo kroz razna sela i gradove, i u jednom trenutku moramo stati da se odmorimo. Stanemo u jedno malo selo i sednemo u lokalnu poslastičarnicu. Naručićemo limunadu i baklavu. Mmmm tako je sočno i slatko, sam božanski momenat uživanja dok jedemo tu divnu baklavu. Ipak moramo dalje, nemamo ni para da potrošimo na puno baklava, a i ako se prejedemo biće nam muka i spavaće nam se, a treba da vozimo. Teškom mukom moramo da ostavimo poslastičarnicu i sočnu baklavu i da idemo dalje. Naše konačno odredište je jedino važno, do tamo moramo stići, tamo nas čeka nešto veoma spektakularno.

Tako je i u ljubavi. Neke ljubavi, neki ljudi su samo slatka baklava na putu, ali je nužno da nastavimo svoje putovanje kada dođe vreme. Teško nam je kad prestane taj slatki trenutak, zato trebamo uživati i živeti u tom slatkom trenutku. Brzo će mo pojesti baklavu i moraćemo otići. Nije dobro patiti za prošlošću, to je prošlo, sada je sada, i to je jedino što imamo. I kad god se setimo bola zbog izgubljenog, trebamo se setiti cilja ka kojem idemo.

Prijatelj mi je rekao za 4 vrste ljubavi koje postoje pa sam rešio da pogledam koje su te 4 vrste, i pronašao sam. Prva se zove Eros. To je fizička ljubav. Zaljubljeni smo u spoljnu lepotu, u mirise, u dodire, i glas. Ta ljubav dolazi iznutra i vodi do seksa, iako nije sama seks. Ova ljubav je veoma zastupljena. Na žalost veza sa ovom ljubavlju nije održiva, samo je trenutna. Neki je pak smatraju požudom, i trenutnom radnjom. Ne kažem da je loša, ali nije održiva. Dobro je živeti u trenutku, ali svaki trenutak je poseban, kada prestane putujemo dalje.

Druga vrsta je Phileo. Ako je Eros telesna ljubav, onda je Phileo duhovna. Ova ljubav se ispoljava u društvenoj sferi. Ona se često ispoljava među prijateljima. Kada ljudi nađu zajednički „jezik“, kada se međusobno razumeju onda se ova ljubav javlja. To je prijateljska, odnosno duhovna ljubav.

Treću vrstu čini Agape. Mnogi bi tumačili ovo na razne načine, ali ja smatramo ovo bezuslovnom ljubavlju. Ovo je ljubav za koju bi smo se žrtvovali, za koju ne tražimo razlog niti nešto za uzvrat. To je često roditeljska ljubav jer je bez ega, nesebična, ljubav koju samo roditelj bezuslovno pruža detetu. Kada se takva ljubav pojavi u drugom smislu onda je ona snažna i jaka i božanska. Drevni pesnik i prorok Orfej je rekao „žena je božanstvenija od muškarca, jer voleti nekog znači zaboraviti na sebe, a samo žena pruža takvu božansku ljubav“. Prenesimo ovu žensku ljubav u Agape, ljubav koja nije blokirana egom. Teško je stvoriti, ali nije nemoguća.

I najzad, četvrta je Storge. Ovo je ljubav prema društvu, porodici, svetu, filantropija... Ovu ljubav nosimo rođenjem i vremenom. Zamo da postoji kada smo povređeni i razočarani ponašanjem drugih ljudi. Povređeni smo samo zato što nosimo ljubav prema njima, što su nas razočarali.

Na posletku najbitnije je ljubav koju nosimo, a ne ljubav koja nam je uzvraćena. Ništa nije drugo bitno, bitno je ono što je u nama, to je naše.

Hvala Normi i Klementu na podršci. 

365 dana kreacije - XXIX dan

Ponedeljak, 01.05.2017.

Beltaine

Kako čaroban dan, kako magičan dan. Sunce se vratilo, leto počinje, neka je sreća u vazduhu. Sve je magično, svaki zalogaj hrane ima poseban ukus, kao da sama voda koju pijemo isceljuje. Kada bi smo svi uživali i ovom moćnom prazniku.

Skupili smo se, Norma, Klement i ja i upustili u posebna istraživanja rezonance sopstvenih tela. Plesali smo celovitost, istraživali univerzalnost sopstva i kako možemo plesati sa tim. Bogovi su uslišili molitve od prethodnog dana. Kako blagosloven dan. Ja mnogo volim Beltaine. Kažu da sama reč znači božije vatre. Vatre koje su u nama, vatre sreće, ljubavi i strasti. Na žalost već godinama nemam prave i istinske kompanjine koji mogu samnom proslaviti ovaj sveti dan kako mu dolikuje uz sve drevne počasti i paganske rituale. Ali ipak nekako ispem nešto da uradim.

Posle klassa, Norma i ja smo se uputili u podnožje kalemegdana. Naišli smo na jedno volšebno drvo. Izgledalo je kao čovek, i bilo je poluoštećeno, ipak grane su i dalje rađale. Kako je priroda magična, ništa je ne može zaustaviti, sve je živo, život je večan, bez kraja, samo se neprekidno transformiše iz jednog oblika u drugi. Vezali smo želje za grane drveta. Poželeo sam ljubav i vezao crvenu strunu a nisam ni primetio kako vezujem dve grane zajedno, to je bio dobar znak, možda će bogovi da mi usliše i ovu molitvu. Nastavili smo dalje do ušća dve reke, jer kažu reke niko ne rastavi, a raskršće vodi na sve strane. Popeli smo se na jedno uzvišenje gde su imigranti ležali, no ipak smo odlučili tu da budemo. Podigao sam ešarpu da param vetar i plesao sam, Norma je svirala karatale. Bilo je tako moćno, grlio sam vetar, nebo i reke. Moć je podignuta. Sreća svetu.

Vratili smo se do Džezve i popili jedno pivo u čast ovog praznika. Ostatak dana je otvorilo mnoga pitanja i vizije. There is always more then one truth! Najveće zlo se uvek čini od iluzivnog straha od zla. Na posletku mi smo sami sebi zlo. Naša refleksija u ogledalu je osoba koje se najviše trebamo plašiti. Bez straha čovek je slobodan.

Bogovi se uvek igraju sa nama. Život je igra, predstava, zabava... Zato trebamo naučiti tekst, naučiti korake i pravila i pružiti maksimum svog talenta i sijati na pozornici i biti zvezda. Život je zabava na koju smo svi pozvani i u kojoj svi trebamo uživati.

Hvala Normi na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - XXVIII dan

Nedelja, 30.04.2017.

Walpurgisnacht

Dan uoči 1. maja. Dan za koji su dravni Kelti verovali da počinje leto, da počinje topli i svetli deo godine. Dan kada je moć najjača, kada su sve biljke lekovite. Noć uoči tog svetog praznika germanski narodi su slavili kao valpurdijska noć ili noć veštica. Verovalo se da se ove noći veštice skupljaju u svoje vrzino kolo, da igraju, piju i jedu, orgijaju raskalašno i bahato, da paraju vazduh svojim letovima, da slave povratak moći. I zaista se oseća moć u vazduhu. Pronašao sam nešto što sam mislio da sam izgubio, pronašao sam želju, odnosno želje. Čovek koji nema želje došao je do kraja puta, i tako sam mislio, ali eto želje su se vratile opet. Neverovatne mogućnosti su se pojavile od samog jutra. Mogućnosti za rad, sve dok ja ne guram i ne sili, sve dok u jeku najveće želje ne pustim. To je magijski ritual – kada nešto snažno želimo, i maštamo o tome, i guramo da nam se ispuni, a ono se neda nikako, i onda u nekom trenutku samo izdahnemo i odustanemo i tada u tom trenutku se ispuni. Zapravo svo vreme smo skupljali eneriju, moć fokusirajući na ono što želimo, i u trenutku našeg puštanja smo poslali energiju kako bi nam to došlo, to je pravi magijski ritual. Kažu da je ovaj period najmoćniji povrh naše unutrašnje moći, sve što poželimo sada se manifestuje. I ovog dana performans je bio jednak ritualu. Prva faza jeste bila pročišćenje – istuširao sam se spirajući sve negativno, sve stresove i pritiske vodom, zatim okadio zmajevom krvlju i zapalio sveću da dimom i vatrom pročistim energiju i vazduh za velika dela. Spremio sam slatku rižu sa voćem i začinima da proslavim ovaj sveti dan.

Nastavio sam sa poslom, bez obzira na sam ritual. Kontaktirao sam neke ljude sa Balkana koji organizuju radionice i dešavanja na butoh sceni, i dobio neverovatnu blokadu. Kažu, možeš doći na radionicu. Jedna butoh radionica nije ni malo jeftina, a prošao sam ih toliko. Umoran sam od toga, najgora stvar što me izgleda ovde nikada neće prihvatiti niti mi dopustiti da radim. Koliko god da se trudim, da radim svaki dan kao što sam počeo, ja ću uvek biti iz Srbije, i nikada neću imati mogućnost, nikada. To je karma roditi se ovde i biti obeležen za život. Sada u doba liberalnosti, ta liberalnost je toliko lažna i površna ljudi i dalje skrivaju tu nacionalnu mržnju koja je ukorenjena u DNK iz nekog razloga. Nacije su se uvek međusobno mrzele, zavidele jedna drugoj, pogušavale da nametnu superiornost. Imam utisam da nema nacije na planeti koja podržava Srbe. Obeleženi smo, mogu da lažen i negiram, uvek ću biti odavde, i uvek će mi to biti problem. Nema izlaza. Najgore od svega, srbe najviše mrze drugi srbi. Mogu da nastupam i radim 24 sata, da imam bezbroj radova, oni mi nikada neće dati šansu. Možda se ipak neko prevari.

Uvek se nekako ta nada promakne na kraju. Kažu kada su se svi horori izmigoljili iz Pandorine kutije i zlo sve proširilo svetom na dnu kutije je ostala nada jedina koja nije ni pokušala da izađe. Kažu da samo ona može vratiti svo zlo nazad u kutiju.

Odao sam počast bogovima i precima i uputijo molitve na dimu sandalovine i poslao u nebesa, pa nek festival leta počne.

Hvala moćnim bogovima na blagoslovima. 

365 dana kreacije - XXVII dan

Subota, 29.04.2017.

Black Saturday

The world is devastating place. Umetnik koji pati, koji nosi dubok bol jedini stvara jake i moćne radove. Talenat je blagoslov, ali zvanje i dar i prokletstvo. Umetnik retko nađe sreću. Čak i kada je nađe on pronalazi neki tihu patnju u njoj strepeći od onoga što se može desiti. Patimo zbog ljubavi, zbog ne uzvraćene želje, zbog slomljenog srca. Patimo zbog toga što nas drugi ne razumeju, što ne podržavaju naš razuzdani duh, naš boemski život. Jedina sreća jeste u strasti inspiracije, u stvaralaštvu. Kad se vatra ugasi, tuga počinje ponovo. I tako uvek. Umetnik vodi ljubav sa sopstvenim muzama, i sam sebi lomi srce kako mi stvorio majstorsko delo.

Našao sam se sa Klementom kako bismo eksperimentisali sa pokreto i izveli improvizovani performans. Toliko mnogo mogućnosti. Gravitacija je čudesna stvar. Naše telo je veoma lako, ali magnetna sila nas uvek nekako vraća dole. Kako poželimo da letimo, tako odmah padnemo na tlo. Gravitacija je osnovni pokret, pokret pokušaja osolobađanja.

Zaboravljamo stalno da nismo odvojeni, da smo deo svega što nas okružuje i što nas čini. Sve je deo nas i svi su deo nas. Mi smo jedno, mi smo sistem. Nema mesta sebičnosti, ali ipak nađamo način da budemo. Mogo me muči to pitanje, zašto postoji tolika sujeta, tolika sebičnost u ljudima? Svakog dana se ponavlja iznova i iznova. Plašim se da se ne ogrešim o nekoga, da nekoga ne povredim, da ne budem sebičan, a kako se okrenem svi drugi to čine. Svi očekuju nešto za uzvrat. Problem je što ja očekujem, što ja želi da imam nešto.

Hronično sam umoran. Puno puno stresa, puno nerviranja. Ne mogu sebe da zaštitim, a opet taj stres čini dosta lošeg mom telu. Kad mene počne da boli uvo, biće to jako strašno, onda mi nije stalno nidočega.

Posmatram kako se ljudi ponašaju na našoj sceni – uvek smo fokusirani na institucializaciju, na zabranjivanje. Kroz istoriju uvek pokušavamo nekako da drugima nešto zabranimo. I to se stalno ponavlja. Što smo toliko opterećeni? Valjda zato što se plašimo da će nam nešto uzeti, da ćeo ostati bez mogućnosti. Pa ako ne mogu ja, ne može niko. Da budem iskren i meni je često palo sve to na pamet. Mnogo više boli onog koji se tako ponaša nego onog kojeg zabranjuju. Pametan ignoriše zabrane. Niko nam ništa ne može zabraniti. Trebamo da budemo srećni što umetnik nešto stvara, a ne da ga sputavamo i zabranjujemo, negiramo i obespravljujemo.

Moj manifest – umetnik treba da bude istinski slobodan! Sloboda je zakon!

Kasnije otišao sam na neki sastanak – moram da pronađem mesta gde ću da nastupam ovih godinu dana. Baš je teško, ne da mi se da bilo šta rezervišem, mnogo je teška komunikacija. Svako ko otvori neki prostor ponaša se kao da ima apsolutnu vlast, umesto da bezuslovno podiže kulturu jer od toga dobijamo svi. Sastanak je bio fin, držim fige da će se tako nastaviti. Nego nešto čudno mi je privuklo pažnju – dogovor je da se naredni put nađamo da utanačimo u nekoj kafani, na neutralnom mestu. Za to sam čuo ranije. Malo mi nije jasan taj koncept. Saznaću za par dana.

Na putu do autobuda naišai sam na mrtvog goluba sa rupom na grudima – neko mu je isčupao srce. Kakav monstruozan prizor. Dan pre toga čitao sam o tome da Vlasi u svojoj ljubavnoj magiji koriste golubičije srce. Koja koincidencija ili ne?! Da li je neko u sred Beograda isčupao golubu srce i ostavio ga na sred ulice. Golubica bez srca na sred ulice. U ovoj groteski još pronalazim inspiraciju. Još jedan dan bez dokumentacije na žalost.

Hvala ulicama Beograda na podršci. 

365 dana kreacije - XXV i XXVI dan

Četvrtak, 27.04.2017.

Interactive Improvisation

Dan je najduži kad jutro počne blagoslovima. Uz jutarnji ritual ispijanja kafe spontano mi se motala mantra u glavi: Jaya Radha Girivaradhari... Moja najomiljenija mantra. Opisuje lepotu uzvušenog božanskog para i iskazuje neizmernu, bezuslovnu božansku ljubav. Svaki ton mantre je vibracija kosmosa. Čitav univerzum kluče u ljubavi uzvišene boginje.

Zvršavao sam pripreme za taj dan i regularno proveravao šta se dešava na internetu, i zapade mi jedan citat: I do not believe in miracles, I rely on them – Jogi Bahajan. Svakog dana stižu mi ovakve poruke, baš one koje su mi potrebne. Jutarnji ritual i poruka – tako počije blagosloven dan.

Našao sam se sa Evom da obiđem prodavnice polovne odeće u nadi da ćemo naći nešto zanimljivo što će mo iskoristiti kao kostim. Prošli smo tonu radnji, zapravo nije ni malo jeftino, i ništa našli nismo. Premorilo me je šetanje po suncu, ali i razočaralo. Kako je teško bilo šta uraditi ovde, gotovo nemoguće.

Razočaran što nisam ništa pronašao, našao sam se na trgu sa Vanjom, mojom starom drugaricom i umetnicom sa kojom sam davno radio performanse. Vanja sada živi u Kanadi, a i ja sam malo izašao iz tog svog društva, iako mi sve to mnogo nedostaje. Lepo smo se ispričali, falilo mi je to, i žao mi je bilo što ona već odlazi. Svima nedostaje svoj dom, prijatelji, neko bolje vreme. Svako vreme se čini bolji. Ipak živimo danas, sada, ovog trenutka, i to je najvažnije. Prošlost je prošla, a budućnost se nije ni desila.

Došlo je vreme za naš nastup. Nekako je atmosfera globalno melanholična, i ma koliko ja gurao neki entuzijazam, baš mi nekako ne polazi za rukom. Izveo sam nešto što nisam probao do sada – improvizaciju na butoh principima i direktnu interakciju sa publikom. Veoma teško i naporno. Skakanje između svetova. Kako je vreme prolazilo stovrila se nova dimenzija gledanja. Ritual je eskalirao, isceljenje je počelo. Neko je nakon izvedbe rekao – pa ovo je grupna terapija. Eksperiment je uspeo. Sad nastoji da se razvija ova praksa, nešto što se mnogi ne usuđuju da rade, ali eto ja sam gurnut u to, i zahvalan sam.

Hvala Kosti, Sanji, Goranu, Jeremy i Dunji na podršci i dokumentaciji. 

Petak, 28.04.2017.

Shadow Child

Probudio sam se još umorniji nego šro sam legao – bolovi u mišićima, u delovima koje ne mogu da lociram, svašta sam sinoć radio sa telom. Veći deo dana sam proveo kući istražujući i planirajući naredni period. Beltaine je blizu, još dva dana. I naravno poruka je došla i danas: More they hate me, more I dance! To mi je dalo baš snagu da zapnem još više. Pa ja volim ovo da radim, zato to i radim.

Nije se mnogo toga dešavalo. U kući je zategnuta situacija, planira se svadba i svi su nervozni. Uvek zaboravimo da je to ustvari srećna okolnost i vreme da se veselimo, a ne da se svađamo i budemo pod tenzijom. Moji nisu ni svesni da za nepunih 5 meseci njihova ćerka odlazi od kuće i da je neće mnogo viđati, i umesto da u sreći provedi zaedničko vreme oni se svađaju oko novca. Meni je problem kako da nabavim sad novac i za svadbu, i za seminar, ali i za svoj život. Svaki dan donosi nešto novo, pa će mi bogovi i poslati.

Čuo sam se sa dragim prijateljem iz Meksika. Oni rade sve bez para u želji da narodu priže ono najdragocenije, umetnost. Kako bih voleo da sam sa njima i da stvaram. Možda se to i desi uskoro. Sve jedno sad moram da planiram kako da zaradim. Pa ja radim svakog dana, valjda će doći.

Izašao sam na ulicu svog rodnog grada i ponovo zaigrao ples deteta senki. Ja sam dete senki, skriven, tajanstven, drugačiji. Do sada su mislili da sam čudan i uvrnut, sad tek mi nema povratka. Senka se kreće, to sam ja, uvrnuti. Na žalost dokumentacije ponovo nema.

Uspeo sam da izbegnem svađa i proveo dan u relaksaciji. Odluka je pala – samo plešem, bez opterećenja, ništa drugo nije bitno!

Hvala mirisu moje ulice na podršci.

365 dana kreacije - XXIV dan

Sreda, 26.04.2017.

In love with devil

“...it is weak and silly to say you cannot bear what it is your fate to be required to bear.” - Charlotte Brontë, Jane Eyre

Jedan od onih dana koji se izgleda kao da se nikada neće završiti. Otvaraju se mnoga vrata i poglavlja, dok se druga zatvaraju, a neka stara zatvorena opet otvaraju. Moje oči sve više vide sve, i moje uši sve više čuju sve. Iako i dalje nosim teskobu nepravde, čula su mi sve jača, mnogo jače mogu predvideti dešavanja. Novo shvatanje je da intuicija ne postoji već da sami mi prizivamo to. Hmmm. Zovite me primitivnim, ja u to ne verujem. Držim se dobre stare intuicije, telepatije, levitacije, zmajeva, vila, vampira... Čarolija ne prestaje. Ako ne dolazite sa savršenom ljubavlju i savršenim poverenjem niste dobrodošli u moj svet!

Održao sam divan klass sa Normom i jednim mladim igračem iz Strazbura koji samo posećuje Beograd, a izrazio je želju da dođe na klass. Drago mi je da nekome ko želi darujem nešto. Samnom je lako, samo pitaj i pokaži mi želju, dobićeš. Ja nisam nimalo sebičan, bar za ono što imam. Budi prijatelj i fer. Mada učim da ne očekujem niodkoga ništa. Za sve što pružeim možda 10% dobijem nazad, ali nema veze, jednom će doći u nekom drugom obliku. Energija kruži i protiče, nemože biti uništena, samo transformisana.

Klass smo završili i otišao sam da pozdravim Maharaja. Samo na trenutak sam došao da ga vidim poslednji put jer uveče odlazi za Litvaniju. Prostor je bio pun ljudi. Baš divno. Nekako su svi delili neku lepu energiju. To Maharaj zrači, on je pravi svetac, toliko blizak bogu. Došao sam na 5 minuta i nisam žele da idem. Znao sam da me napolju čeka surovi materijalni svet, koja budala bi se vraćala tome kada si u prisustvu božanskom. No, damoni svakodnevnice zahtevaju da idem. Eto to je nada, vidim nadu opet. Nada je ono saznanje da ipak nečeg ima izvan.

Propešačio sam mračne ulice savamale, na svakom ćošku me je čekao neki čudni imigrant koji je tražio nešto. Devedesetih su se tuda muvale prostitutke i narko dileri, sada izbeglice. Ovi su nudili, a ovi pak u očaju traže nešto. Ovde je nada transformisana, ona je očaj. U samo par trenutaka video sam i raj i pakao. Ipak je istina da je sve na zemlji, u ovom slučaju u istoj ulici. Stigao sam do Ben Akibe i „Vašara Taštine“ koji se tu odigravao. Uvek mi je neprijatno kad dolazim tamo, i pomalo negativno. Ne volim da idem tamo, baš ne volim. Sve se brzo odigralo, iz nekog razloga bacio me je da odradim iako nikoga nije interesovala moja poezija, doduše nikoga ne interesuje ništa tamo. Svako dođe odradi ode. Kao da drugi ne postoje. O kvalitetu ne želi ni da komentarišem. U Srbiji je najvažnije da imaš samopouzdanja i da si siguran u sebe, šta i kako radiš nije baš bitno. Ja sam od onih koji nemaju samopouzdanja. Jedna kritika zna da me slomi, a ovako ignorisanje me povredi baš. Ne razumem zašto bih dolazio više ako nema poente moje prisustvo.

Otvorio sam svoje srce baš. Izneo veoma intimnu poeziju, i nikoga nije bilo briga. Sad ću ovde objaviti, pa će pročitati onaj kojeg zanima:

In depth

In depth of my black heart

I search for your forbidden face

And on the far distant

You teach me how to cry again

My bitter curse is stronger than life

I see you but I cannot talk

I am mute; there is no voice, no more

Just cold and heavy breath of repentance

The king of lilies, your ordeal is so bright

Brighter then I can watch for I am the sinner

The dark demon, fallen angel, evil witch

Forgive me my king…

Zaljubljen u đavola

Video sam svog gospoda

samo na trenutak

i zaljubih se

a on nestade u dobinama pakla

Poslušaj me gospodaru odbačenih

Pali anđele krvavih krila

Poslušaj me o ti prinče prognanih duša

što lutaju u agoniji

Poljubac je tvoj pomračio sve staze u mom srcu

Poljubi me još jednom o prokleti kralju

Nudim ti moju dušu

samo da još jednom osetim tvoje otrovne usne

Ti đavole andjeoskih očiju

ti koji čezneš za ljubavlju

ja ti se predajem bezuslovno

ja ti se predajem potpuno...

Obeležio si telo moje svojim dodirima

podario si mi veliku moć sinistralnih veštica

tvoje čisto zlo sad struji mojom crnom krvlju

a ja samo želim tebi da služim, da te volim

poljubi me još jednom o mračni među najmračnijima

dodirni me svojim krvavim rukama

pij toplu krv sa mojih usana

dajem ti se da umrem u tvom zagrljaju...  

Ja ne znam da volim nikoga kao što volim tebe

Nikada me niko neće voleti kao što me ti voliš

I sečem vene i krvarim do poslednje kapi

samo da ti dokažam da te volim do kraja...

Rekao si mi da sam lep

Rekao si mi da sam lep

Poljubio si me

Dodirnuo si me

I više te nisam video

Sreo sam starog ljubavnika

Rekao mi je da sam lep

Ali on nije ti

I sve što je lepo mora da umre

Sreo sam bivseg udvarača

Rekao mi je da sam lep

I da ne trebam lose stvari da činim sebi

Ali sve što je lepo mora da umre

Video sam dragog prijatelja

Rekao mi je da sam lep

Da sam bio lep dok si me ljubio

Ali sve što je lepo mora da nestane

Sanjao sam te

Rekao si mi da sam lep i poljubio me

Probudio sam se

Sve što je lepo umrlo je

Posle mog kraha nastup su imalu Misa, Kole i Ljuba. Njih su još neki i slušali, u svakom slučaju su se oni barem zabavili, i bilo je baš lepo. Sišli samo svi dole da pogledamo evin film, a sala se ispraznila. Već drugi put njoj se to dešava, veoma nepravedno. Film je bio baš lep, poetski i intiman. Uživao sam i dobio ogromnu inspiraciju, želim sa njom da uradim jedan film, radićemo na tome ubrzo. Radujem se baš.

Stigao sam kući pun inspiracije. Moji su sedeli i raspravljali o sestrinoj svadbi. Samo smo došli k sebi u jednom trenutku i shvatili da ona odlazi u drugu kuću, i da neće biti sa neme, i svi su počeli da plaču. Baš je bio emotivni trenutak kada smo shvatili da smo odrasli, da se sve menja, da je život u nekoj sredini. Dan je protekao pun emocija. Kao božanstvena komedija, putovao sam kroz svetove.

Pred sam kraj čitao sam poeziju na internetu, interesovalo me je vojvođansko stvaralašvo. Naišao sam na pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Neke pesme za koje nisam ni znao. Verovatno su posvećene njegovoj umrloj ženi i deci. Pesme su duboko emotivne i tužne. Nastavio sam da čitam i plakao. Osetio sam neku srećnu tugu u sebi. Neka prijatnost, emotivnost i tugu. Posebno osećanje, posebna qualia. Stoji samo da istražujem šta je to? Možda neki poseban oblik nade. Videćemo.

Hvala Jeleni Aranđelović na dokumentaciji i svim divnim ljudima i prijateljima na podršci.

365 dana kreacije - XXII i XXIII dan

Ponedeljak, 24.04.2017.

Waning Cresent

Mesec je u opadanju. Već se ne vidi na noćnom nebu. Ponedeljak je, a čini se kao da je nedelja. Dani su tako teški. Vreme je nestabilno, nit je hladno, nit je toplo. Slabo spavam. Nemam mnogo energije ni volje. Nastupio je i retrogradni merkur i retrogradni pluton. U gradu se neprestano dešavaju protesti tako da je sve blokirano, i jedini način da stignete negde jeste da idete peške što oduzima mnogo vremena. U svetu se dešava politički haos, teroristički napadi. Bože, da li je ovo pakao? Ljudi oko mene su u nekom čudnom bezvoljnom raspoloženju. Pomalo me opterećuju neke situacije. Kao i uvek pokušavam da transcendiram u odnosu na sve, valjda će jednom proći. Tragam za mestima koji mogu da podrže moj projekat i koje mogu da bukiram za svaki dan u nedelji. Samo da uspem, biće sve lako.

Danas sam našao vreme uprkos performansu da vidim opet Sadhu Maharaja. Neverovatno je biti u prisustvu jednog sveca i njegovih posvećenika, sam bog je prisutan sa nama. Ušao sam baš na bajan, obred kada se pevaju molitvene pesme. Draga Aditi je vodila prvi bajan. Tako jedna magična atmosfera, zaista prijatna, transcedentna u odnosu na spoljni svet. Zatim je usledilo predavanje. Jedna od poruka je bila: Ne osuđuju, ne sudi drugima. Kako to teško pada svima nama. Naravno da svako ima svoj svet, svoj život i to je njegova stvar, ali nekad neke stvari utiču na druge. Opet trebamo da se podsetimo da je njegovo ponašanje njegova stvar i da ne osuđujemo. Kada nam se desi nepravda, teško je ne obraćati pažnju. Ipak kad uspemo zaista je neverovatan oslobađajući osećaj. Svaki put kada bi smo sudili postajali bi smo robovi situacije, zatim bi usledio stres, očaj... Na posletku sve je nepotrebno. Najpametnije je da gledamo svoja posla. Naša karma je naša odgovornost.

Blagosloven otišao sam iz kuće gde je bilo predavanje na Arkabarku kako bi se susreo sa Aditi, koju nisam dugo video. Krenuo sam kroz šumu-park na ušću na Novom Beogradu, potez pokraj muzeja savremene umetnosti, odnosno zgrade koja bi trebala biti. Sve je mračno i čudno ko iz nekog trilera. Ja sam se šetam šumom na Novom Beogradu. Izađoh nekako, preživeo sam. Niti sam bio ubijen, niti silovan, dobro je.

Arka barka je nešto nestvarno – splav, hostel gde Aditi drži jogu. Došao sam malo ranije oni su još uvek imali čas. Samo sam sedeo na terasi i posmatrao voljeni Dunav. Kako je magičan, noć je pa izgleda kao da ispred mene teče nebeski svog pun zvezda, refleksila u vodi. Kao da se univerzum ukazuje pred mojim očima. Ono što je gore, tako je i dole. Svako od nas je refleksija čitavog univerzuma. I da se vratimo na lekciju Maharaja – ako smo mi refleksija jedni drugih, svaka naša osuda jeste osuda nas samih, ako sudimo drugima, sudimo sebi; njihove greške su naše greške i zbog toga nas čine neprijatnima.

Hvala Maharaju, Kunđabiharini i univerzumu na divnim blagoslovima. 

Utorak, 25.04.2017.

Robigalias dark moon

Mesec se uopšte ne vidi na nebu. Luna danas spava, jedini dan u mesecu. Kažu da je danas jedini dan kada sva čarolija sveta prestaje, samo jedan dan. Danas se podsećamo da je fantazija bitna, da su mašta i vera u našem životu jako bitne jer one održavaju čarroliju. Danas čistimo, danas spiramo sve negativno u našim životima.

Tako je i bilo. Stigao sam u beogradski hram bele veštice, divni jelenin dućan. Popili smo kafu sa gocom i uživali u crnoj čokoladi. Jelena mi se požalila na prevaru koju mora da trpi od strane nekih drugih ljudi. I teško je pustiti takve stvari, nije prijatno u koži prevarenog. I dalje je sve to na štetu tog nekog ko radi takve stvari. Ali danas se čistimo tih demona i senki. Otišla je goca i stigla je jedna divna devojka sa kojom smo upravo pričali o svim čarolijama ovog sveta. Kako magični ljudi posvećuju ovaj prostor. I eto u našem razgovoru pojavila se ona nada o kojoj sad upravo razmišljam. Nada je uvek tu kada je ljudima najpotrebnija, i nada je uvek poslednja koja umire. Nada živi na kraju sveta. Polako spoznajem nadu, dug će to put biti.

Spremili smo se za performans. Ovog puta fokusirao sam se na naš mali olatar posvećen veličanstvenoj boginji. Otkucalo je zvono, okadili smo žalfijom i izrekao sam poslednju psalmu: 1 Hvalite Boga u svetinji Njegovoj, hvalite Ga na tvrdji slave Njegove.
2 Hvalite Ga prema sili Njegovoj, hvalite Ga prema visokom veličanstvu Njegovom.
3 Hvalite Ga uz glas trubni, hvalite Ga uz psaltir i gusle.
4 Hvalite Ga s bubnjem i veseljem, hvalite Ga uz žice i organ.
5 Hvalite Ga uz jasne kimvale, hvalite Ga uz kimvale gromovne.
6 Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!

Zahvalili smo se božanstvu ovom psalmom. Ne moramo uvek tražiti neštno, nekad se samo zahvaljujemo za darove, samo živimo u trenutku SADA.

Opet je utorak i opet su se umetnici susreli. Bilo je prijatno veče  i neki neobavezan razgovor, malo smo se i šalili, šala mi baš nedostaje. Stigao sam kući kasno i seo da pogledam video koji je Maja spremila sa mog performansa od pre 2 nedelje. Video je bio savršen, a što je najbolje oduševljen sam svojom izvedbom takođe. Shvatih da ovaj projekat ipak ide u nekom dobrom pravcu. Već sviće 24. dan i svaki dan je čaroban na svoj način.

Hvala Jeleni Popović na dokumentaciji i podršci.