365 dana kreacije - VIII dan

Nedelja, 09.04.2017.

Hollow I

Prošla je prva nedelja projekta. Veoma složena i emotivna. Pomalo teška. Teško je počela i teško se završila. Prethodnu noć zaspao sam sa jednim citatom: “If all the world hated you and believed you wicked, while your own conscience approved of you and absolved you from guilt, you would not be without friends.” ― Charlotte Brontë, Jane Eyre. Čitav ovaj dan taj citat se promicao. Da li ja vidim svet ovaj pogrešno? U čemu je problem? Možda sam samo paranoičan? Ovo mora da prestane. Ove promene vremena su baš teške, meni teško padaju. Ne mogu da se samo izolujem.

Posle ručka sam rešio da napravim kolač od bundeve, da probam novi recept koji sam skinuo sa interneta. Volim da kuvam. Kuvanje je moja meditacija. Čini me srećnim kad kuvam za druge posebno, kad oni uživaju u tome, onda je meditacija baš delotvorna. Završio sam kolač, ali ga nisam ni probao, morao sam da idem.

Nešao sam se sa Ivanom i Budom i otišli smo do džezne. Konstantna priča, kako je teško nama umetnicima u ovom svetu. Uvek smo na granici, granici svega – društva, pameti, nerava, sreće, odustajanja... Da li umetnik može da bude srećan? Da li sme da bude srećan? Volim da postavljam pitanja, iako su me kritikovali kako je to loše u pisanoj formi. Pa, ja sam ipak performer, ne mogu da bežim od interakcije... Stigao je i Jeremy, Miša, Kosta i Maja i rešio sam da u sred Džezva bara odigram svoj performans za njih.

Izuo sam patike i čarape i uzeo svežu granu jorgovana. Jorgovan, tako divan cvet, srpski ljiljan. Jorgovan me uvek podseća na predivni ljubavni priči srednjovekovne kraljice Jelene Anžujske. Da li tako spektakularne ljubavi i dalje postoje? Ili je to samo mit. utonuo sam u svoju priču. Kako je dan bio težak, tako je i mene nešto kočilo u izvođenju, nešto nije bilo kako treba. Ipak sam dao sve od sebe da ispričan priču. Imao sam i partnera, malog pauka koji je plesao na grani jorgovana. Podelio sam svoj blagoslov sa svima i okupao se u njihovoj ljubavi. Zahvalan sam im na otvorenim srcima.

Zatim smo otišli da gledamo videa sa performansa. Pogledali smo par. Miša je podelio jednu intimnu priču. Veoma nežna poezija mladosti. Ivana je zatim podelila jedan stari rad koji me je posebno inspirisao i nadahnu. Ja ne verujem u kopiranje drugih umetnika, ali me je posebno inspirisala. Posle sam je pitao da li smem da isporistim njenu ideju. Razmisliću još o tome. Hvala joj na inspiraciji. Oh bože, kako sam ja bogat čovek, okružen sam tako kvalitetnim i talentovanim ljudima.

Na žalost teskoba još uvek traje, ali sada imam ideju kako da je se rešim. Inspirisan sam za novi performans.

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - VII dan

Subota, 08.04.2017.

Listening to the sky

Zahvalan sam na ovom danu. Probudio sam se sa glavoboljom koja me je pratila čitavog dana. Izgleda da vremenske promene deluju na sve nas veoma intenzivno u poslednje vreme, ili pak sad tek osećam kako starim. Zaspao sam prethodne večeri sa rečenicom u mojoj glavi: Home, what a wonderfull word. Ova dva dana sam kući. Svaki put kad sam izolovan od ostatka sveta ja sam kući. Moja kuća je moje utočište, manastir, hram. Mesto gde mogu da se odmorim, da kontempliram, da meditira. Ovde se osećam najsigurnije. Ovo je drugi dan da izvodim performans u svom gradu, i potpuno je drugačije, nekako eterično. Jutro je započelo sa pesmom I need a hero, Bonnie Tyler. Nekada davno sam voleo da je slušam. Slučajno primetih jednu rečenicu koju nisam ranije, a koja mi je baš potrebna u ovom momentu: I would swear that there's someone somewhere Watching me. U životu sam ulazio u neke neverovatne situacije iz kojih nisam verovao da ću se izvući, ali ipak jesam. Neko me ipak čuva. Zahvalan sam na tome.

Posle ručka sam se uputio na mesto gde ću izvesti performans. Izabrao sam jedno specialno mesto na Pančevačkom keju. Ne znam kako bi ga nazvao, ali uvek me je impresioniralo. Na putu sam naišao na jedan grafi, odnosno reprodukciju jednog umetničkog dela na zidu. Bila je to čuvena slika japanskog impresioniste Katsushika Hokusai, poznata kao Veliki Talas. Divio dam se ovom delu. Mislim da se ga posmatrao jedno pola sata. Kao da je živo. Primetio sam male brodiće skrivene u talasima i sićušne ljude koji vire iz tih brodova. Kako je ovaj univerzum veliki, poput talasa, a čovem minijaturan, neprimetan. Pored ove slike na zidu su bila i neka druga dela. Na jednom posebno je stojao natpis: ... human rase is waz of course explotation of resourses and polution have lead to the extermination of people, but nature has survived.

Toliko toga sam želeo reći, ali misli su mi tako ne složene, da ću verovatno propustiti pola iskustva kojeg sam imao tokom dana. Prošao sam ceo grad. Čula su se zvona pravoslavne crkve. Danas vernici praznuju Lazarevu subotu i Vrbicu. Ljudi su šetali sa grančicana vrbe u kosi. Zanimljiv praznik, dan kada se slavi prvi biblijski vampir. S obzirom da se Srbija smatra kolevkom vampirizma, izgleda da je ovo najveći praznik. E pa vampiri srećan vam praznik.

Došao sam do mesta izvođenja. Shvatio sam koliko je spektakularno, i više nego što je bilo u mojoj glavi. Nalazi se na kraju tesline ulice, prekoputa trga mučenika, tačni statua svetog Jovana Nepomuka gleda u to mesto. Ovo je stara kapija grada, pored stare Weifertove pivare. To je formacija metalnih stubova. Niko ne zna zašto se tu nalazi. Najverovatnije da je to nekakav ostatak od vremena izgradnje silosa. No meni je izgledalo kao neki čudnovati hram. Stubovi podržavaju nebo, a između stubova se nalazi žrtvenik poput minijaturnig brdašca. Nebo je bilo tmurno i gusto, ali tačno iznad ovog mesta kao da se nalazila rupa na nebu. Skinuo sam jaknu i torbu i krenuo da rezonujem sa ovim mestom. Disao sam vetar. Ruke su mi postale krila, a vetar me je pokretao. Shvatio sam šta je brdski hod. Ovo mesto me je transportovalo u drugu dimenziju. Nalazio sam se na vrhu visoke planine gde duvaju vetrovi, u hramu neba. Ponudio sam telo na žrtveniku, i neka čudnovata sila zaposela je telo i ono je plesalo, plesalo molitve neba. Znao sam da plešem sa nebom. Kada bi ovaj momenat mogao da traje večno. Naravno dve gospođe su posmatrale moju igru. Prekinlo me je njihovo coktanje, verovatno su mislile da sam uvrnut ili lud. No, nisu daleko o istine, ali meni se sviđa moje ludilo, moja uvrnutost. Život je tako divan i magičan kada si uvrnut. Bilo je hladno pa mi se išlo u wc. Palo mi je na pamet kako psi obeležavaju svoju terotoriju pa sam odlučio da dodam malo Punka mom performansu. Obavio sam nuždu baš tu na tom mestu. Sada je to moje posebno mesti.

Vratio sam se kući i seo da pogledam jedan film. Film se zove I am Michael. Bio mi je veoma depresivan, ali i prosvetljujući. Ljudi u ovom materijalnom svetu ne znaju šta žele. Nisu sigurni u svoju ljubav, nemaju strasti, ne vide svoju budućnost, nisu sigurni u sopstvenu seksualnost, ne znaju ništa. Uvek sam se pitao kako to da sam ja siguran. I uvek sam dosledan svojim željama i strastima. Ne mogu ni da zamislim kako je biti nesiguran. Mora da je to razlog sveopštem strahu, nezadovoljstvu, besu. Istinski žalim, i molim se da svi oni koji su izgubljeni pronađu svoj put i budu srećni. Povrh svega jedna rečenica iz filma mi je bila posebna: Stop hatein, start loveing!

Hvala nebesima na božanskom plesu! 

365 dana kreacije - VI dan

Petak, 07.04. 2017.

At Crossroad

Danas nije padala kiša, danas je nebo jecalo. Depresivna apokalipsa se pretvorila u tugu noba i zemlje. Opet je hladno. Ustao sam pomalo mrzovoljan, ljut i ne zadovoljan, u glavi mi i dalje odjekuju momenti prethodne večeti. Pomalo je krivo i pivo, izgleda da više ne podnosim nikakav alkohol. Mnogo se toga nije dešavalo pre nego što sam se uputio na reku da izvedem svoj performans.
Inspirisan sam raskršćem. U tradiciji balkana veoma je jak kult raskršća. U drevna vremena predstavljao je mesto kulta magije, mrtvih, posebno boginje Hekate. Verovalo se da raskršće predstavlja dveri ka drugim svetovima, s obzirom da je mesto odakle se može krenuti na različite strane. Ali u ovom slučaju ja pričam o raskršću svetova unutar nas samih, unutar moje duše. Poneo sam darove silama prirode. Okačio sam minijaturne garlande na jedno drvo. Kiša se pojačavala, no ja sam ipak nastavio. Privukao sam pažnju jednog psa. Izgleda da mi se to često dešava, moji performansi privlače sile prirode, kao što je Orfej privlačio svojom muzikom. Zadivljen sam tom činjenicom. Na putu ka reci stajao je jedan spomenik u obliku srca sastavljen od cveća i minijaturnih ljudi. Tu sam odao poštovanje svim izgubljenim ljudima, i nastavio dalje. Blizu srca stojao je natpis: „Dozvoljeno šetanje pasa bez povodca“ – pa to je dolina slobode, znao sam da sam na pravom mestu. Blizu je bila reka. Što sam se više približavao kiša je postajala sve jača. Reka se veoma povukla, izgleda još malo kao potok. Prišao sam što bliža iako je bilo baš hladno i teško. Poslao sam svoje želje, požude i potrebe za ljubavlju u reku. Neka odu sve požude, ne treba mi više ništa. Čovek koji ne želi, on se i ne razičarava i ne pati. Kad prestanemo da se nadamo, onda smo slobodni. I kiša je prestala. Kako magičan momenat. Nebo i zamlja su moja publika, a ja sam ljubav, onaj koji je iztekao iz kosmičkog jajeta.
Krenuo sam ka kući i spontano sam počeo pevati: „Loka samasta sukino bavantu“ – neka bića svih svetova žive u ljubavi i slobodi. Šro sam dalje hodao to sam glasnije pevao. Nije me vise brigalo što me ljudi gledaju, ja pevam iz srca, pevam čitavom univerzumu. Pa eto imao sam i publiku... Sada se već lakše diše. Ne kajem se, srećan sam, pa sad šta bude neka bude, idemo dalje.

Hvala nebu i zemlji na poršci.

365 dana kreacije - V dan

Četvrtak, 06.04.2017.

Wortless Being

Spektakularan dan. Nadamo se da se ovim drama zavrsila. Dan je počeo veoma dosadno, hladno i nekako napeto kišovito. Epidemija niskog pritiska. Na današnji dan 1941. Beograd su bombardovali nacisti i time je označen početak rata u tadašnjij Jugoslaviji. Odajmo poštovanje svim žrtvama nacizma u svetu. Održao sam fin kratak klas sa Jeremyjem, Normom i Marijom u Džezva baru. Brzo je došao i momenat nastupa.

Danas je bilo puno posetilaca. Ovaj nastup sam imao u beogradskom Butoh pozorištu, projektu Džezva bara zajedno samnom. Sledeći tradiciju predivne Mary Wigman, kao bake Butoh umetnosti, igrao sam bez muzike. Ovaj rad je nosio posebnu emotivnu notu. Posvetio sam ga dubokim sećanjima na horor 90tih. Mnogi se danas toga ne sećaju. Glad, rat, restrikcije struje i vode, siromaštvo, nemaština, nestašica, kriminal, mafija, kudnapovanja, prostitucija, droga, nasilje, strah, ludilo... Jednom rečju pakao. Ali smo to nekako preživeli. I onda se desilo sve štro se dešava sada. Miris je isti kao 90tih. Ja sam tada išao u školu. 8 godina svakog dana sam trpeo ponižavanja, zlostavljanja, batine. Od sramote nisam smeo da kažem roditeljima nikad. Pa i sad sam skupio hrabrosti da ovo napišem. U dobu kada pokušavamo da uvedemo Aleksin zakon, ja prepoznajem da sam ja bio Aleksa, nekada davno, ali ja sam preživeo. Zahvaljujući tom hororu stalno nosim strah, teskobu i bes u sebi. Danas kada pogledam one koji su me maltretirali, ne dešava se kao u američim filmovima da su oni obični propaliteti, oni su naprotiv veoma moćni i uspešni, imaju porodice, novac, kuće, poslove. Ja, ja sam i dalje uvrnuto stvorenje na ivici društva i egzistencije. Živim za sopstvenu strast, za umetnost, a to mnogima ne vredi ništa. Molim se svim bogovima da preživim dan, da me nahrane nekako, a ja i dalje radim. Danas se sećam žrtava holokausta, ali sećam se i onih 8 godina sopstvenog detinstva u jednom takvom holokaustu. Zahvalan sam bogovima što sam živ, svakog dana, svakog momenta. I pitam se koliko moj život vredi. Da li vredi? 100 dinara? S tim se ne mogu ni nahraniti. No, idemo dalje, sutra je novi dan.

Performans je uspeo. Ljudi su većinom zadovoljni. Neke osobe su me iznenadile svojim prisustvom. Duboko su povredili moja osećanja proteklih meseci i danas se bez reči pojave, na meni važan dan. Kao što rekoh, ovo je kraj agonije i sutra je novi dan. U glavi mi se vrti pesma EKVa „Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“. Kako je to jezivo. Strah, strah, strah.

Posle mog nastupa prikazivali smo Majin rad. Bio je duboko ličan i intiman, priča jedne tako nevine ljubavi. Na filmu deluje kao da bi trajala večno, tako puna sreće, ali na žalost realnost nije takva. Bio je ovo dan suočavanja. Tako divni ljudi oko mene. Srećan sam i zahvalan na ovom trenutku. Idemo dalje!

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - IV dan

Sreda, 05. Mart 2017.

Meeting Priestess

Woow kakav dan. Hladno je. Kiša pada čitav dan. Probudio sam se veoma rano i dalje pod utiskom prethodne večeri. Spremio sam se i krenuo na sastanak. Malo sam kasnio jer politički haos još traje, a to utiče iz nekog razloga na prevoz i ljudska kretanja po gradu. Našao sam se sa novinarima jednog popularnog medija radi neke saradnje. Razgovor je bio veoma prijatan. Naišao sam na nesvakidašnju podršku i razumevanje. I dalje ima onih kojima je stalo do ove naše izmučene kulturne scene. Ali kako je počeo dan, tako se i završio. U čitavom mraku uvideo sam tračak nade za nas otpadnike, marginalizovane umetnike i misfote. Bogovi nas čuvaju.

Planirano je bilo da vežbam sa Jeremijom i Marijom, ali smo zbog zamršene situacije odložili za sutra. Bilo je vreme da izvedem moj performans. Izveli smo u prostoru Džezva bara. Krenuo sam iz levo ugla. U glavi sam pozvao sveštenicu. Da naglasim – sveštenica meseca se rodila u koreografisanoj predstavi „Alhemijske Priče“ koju sam kreirao u Novembru 2016. u Berlinu. Godina koja sledi predstavlja jedinstveno putovanje te sveštenice. Glavni Butoh princip je istraživanje arhetipova i persona koje upoznamo na putovanju po unutrašnjoj tami. U samom procesu meni se rodila sveštenica koja sedi na pragu svetova i obožava mesec. Ona nije žena, ona je sveštenica, otelotvorenje boginje majke, kreatriks, ali opet duboka i neistražena misterija. Ovo je njeno putovanje. Pre mesec dana sam imao prilike da učestvujem u jednom interesantnom projektu. Bila je to predstava Medeja 3. Odmah sam prepoznao svoju sveštenicu u Medeji. Tada me je ona suočila sa sopstvenim emocijama i pitanjem smrti. Pojavila su se nove emocije, drame, sukobi, patnje, tuga. I danas konačno bura je prestale, sve su karte bačene.

Kada sam završio sa svojom izvedbom, otišao sam na jedno od izvođenje Medeje 3. Dok sam putovao tranvajem pogled mi je pao na neki natpis na stanici na kojem je pisalo: UMIREMO. Još jedan znak haosa apokalipse u kojoj se nalazimo, a za koju još niko ne zna kako će se završiti. Protesti se ponavljaju. Našao sam se sa Majom i otiši smo na predstavu da podržimo drage umetnike. Desile su se neočekivani momenti kojima se ni u ludilu nismo nadali. Neki od nas su se suočili sa emocijama, i neki su ih i rešili i konačno stavili tačku. Ljubav je beskrajna misterija, kao sveštenica, teško je razumeti, ali ipak je večna, iako nam daje iluziju da možda nekad umire. Zahvalan sam na ovom iskustvu.

Hvala Jeremy Lecerfu i Mariji Murić na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - III dan

Utorak, 04. Mart 2017.

Molitva Daždevnjaka

I bi treći dan. Danas je teskobu zamenio strah i tuga. Situacija se zaoštrava. Jako se bojim. Bojim se za svoju porodicu, za sebe. Svi govore o odlasku, a ja nemam gde da idem. Plašim se gladi, rata, haosa... No čitav dan nije bio toliko mračan uprkos kiši koja se mučila da padne. Čekao sam autobus i na trenutak pogledao u retrovizor auta na stanici. Visio je natpis: If you never try you never know. Zanimljiva afirmacija. Brzo sam stigao u grad. Došao sam u Jeleninu radnju malo ranije. Ušla je jedna fina gospođa pomalo izgubljena, ali kako je vreme odmicalo stvorili smo zanimljivu konverzaciju o istoriji i arheologiji. Prosto živim za te momente. U nekom trenutku povela se priča o politici shodno trenutnoj situaciji i u tom momentu u glavi mi se ponavljao jedan šekspirov citati: All the world's a stage, and all the men and women merely players... To je bio i moj stav o politici. Ja ne verujem u bolje sutra, to nam je što nam je, surovost materijalnog sveta, i sve je predstava, ali dosta puta reditelji su neki drugi.

Došlo je vreme za naš ritual. Počeo sam zlonjavom zvona, kađenjem žalfije, moleći se iz srca da se ublaži ovaj weltschmertz. Pročitao sam jednu veoma staru molitvu iz jedne knjige: Besmrtni, večni, nepograšivi i sveti oče svih stvari koji na kočijama bez prestanka nosi svetove koji se vrte uvek; ti gospodaru nebeskih polja na kojima je podignut presto tvoje moći do visine sa koje tvoje oči vide sve i tvoje svete uši čuju sve, oprosti tvojoj deci koju si ti voleo od rođenja vekova. Jer toja večnost, tvoja veličanstvena i večna veličina sija i svetli na sve sa zvezdanog neba. Ti si nastao na njemu i ti se pališ i nastaješ iz sopstvenog sjaja i iz tebe izlaze potoci svetlosti koja hrani tvoj beskonačni duh. Iz tog duha nastaju sve stvari i neiscrpni izvor materije, i iz tog izvora stvaraju se bezbrojni oblici materije koju si ti oplodio u početku...

I tako dalje. Neverovatno je, ma koliko puta da pročitam ovu molitvu, svaki put ći je zaboraviti. Svaki put me opiju detalji i moć posvećenja i predanog služenja u ovoj molitvi, ali iz nekog razloga svaki put zaboravim sve te detalje. Molitva misterija.

Prošlo je vreme da se spremim da idem. Organizovali smo druženje umetnika, prvo. Ja sam malo kasnio. Društvo je već bilo tamo. Stigao sam i dalje noseći onu teskobu. Ušao sam baš kada su opet pričali o politici. Strah i nervoza su mi rasli i iz impulsa krenuo sam da se nerviram i svađam sa dragim ljudima. Malo sam ih nepromišljeno i povredio, ali bilo je jače od mene. Žao mi je bilo zbog toga. Tuga me je brzo obuzela zbog drugih priča. I opet se vratio onaj citat: All the world's a stage, and all the men and women merely players... Kako jedna rečenica daje recept za prevazilaženje.

Vratio sam se kući i seo da napišem ovo. Dan nije toliko bio spektakularan, ali je bio težak i pomalo bolan. povrh svega nove ideje i inspiracije su se javile. Idemo dalje.

Istraživao sam malo citat i saznao da ono što ja znam nije bilo kompletno. Evo kompletnog: All the world's a stage, and all the men and women merely players: they have their exits and their entrances; and one man in his time plays many parts, his acts being seven ages.

Hvala Jeleni Popović na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - II dan

Ponedeljak, 03. Mart 2017.

Devotion

Drugi dan je prošao. Jutro je počelo sa neverovatnim talasom negativne energije. Nije to bio weltschmertz, to je bio weltzorn, svetski bes. Slušao sam diskusiju jednog gurua. Shvatio sam neke zanimljive stvari, video neke drage ljude, ali svo vreme sam nosio nekakvu teskobu u srcu. Odbijam da prihvatim bol. Znam da čitav bes ide iz nezadovoljstva, ali tu smo gde smo, ovo je materijalni svet, i život nije fer, i nikad nije bio, i nikad neće biti.

Našao sam se sa Ivanom na trgu. Popili smo kafu i uputili smo se ka paviljonu Cvijete Zuzorić. Odlučio sam da tu izvedem drugi performans. Deca su se igrala kod ulaza. Tako vesela i bezbrižna. Izašao je jedan od umetnika, člana ULUSa i besno je terao decu. Uplašena deca su se izvinjavala, ali bes se nije smanjivao. Podsetio me je na nemilosrdnog geštapovca. Nije samo decu uplašio, uplašio je i nas. Dan je bio sunčan, prijatan vetar je duvao. Pronašli smo jedan deo na zgradi između dva stuba koji je bio išaran grafitima. Na zidu je pisalo: I don’t wanna be your friend, I wanna kiss your Neck. You are the one. I hate that I love u. Sorry.

To je bilo to mesto. Mesto gde je neko posvetio svoju ljubav i strast. Mesto mog posvećenja. Umro sam i rodio sam se ponovo. Vreme je da započnem svoju iniciaciju. Pustio sam pokret iz srca, i energija ljubavi ovog mesta me je nosila. Umetnost je sloboda, a sloboda je ljubav. Ljubav je svugde. Teskoba je nestala u meni, ponovo mogu disati.

Odlučili smo da prošetamo kalemegdanom. Razgovarali smo i divili smo se predivnom purpurno crvenom nebu koje je oslikavalo zalazeće sunce. Samo dišemo i idemo dalje.

Hvala Ivani Ranisavljević na podršci i dokumentaciji.