Četvrtak, 06.04.2017.
Wortless Being
Spektakularan dan. Nadamo
se da se ovim drama zavrsila. Dan je počeo veoma dosadno, hladno i nekako
napeto kišovito. Epidemija niskog pritiska. Na današnji dan 1941. Beograd su
bombardovali nacisti i time je označen početak rata u tadašnjij Jugoslaviji.
Odajmo poštovanje svim žrtvama nacizma u svetu. Održao sam fin kratak klas sa
Jeremyjem, Normom i Marijom u Džezva baru. Brzo je došao i momenat nastupa.
Danas je bilo puno
posetilaca. Ovaj nastup sam imao u beogradskom Butoh pozorištu, projektu Džezva bara zajedno samnom. Sledeći tradiciju predivne Mary Wigman, kao bake Butoh umetnosti, igrao
sam bez muzike. Ovaj rad je nosio posebnu emotivnu notu. Posvetio sam ga
dubokim sećanjima na horor 90tih. Mnogi se danas toga ne sećaju. Glad, rat,
restrikcije struje i vode, siromaštvo, nemaština, nestašica, kriminal, mafija,
kudnapovanja, prostitucija, droga, nasilje, strah, ludilo... Jednom rečju
pakao. Ali smo to nekako preživeli. I onda se desilo sve štro se dešava sada.
Miris je isti kao 90tih. Ja sam tada išao u školu. 8 godina svakog dana sam
trpeo ponižavanja, zlostavljanja, batine. Od sramote nisam smeo da kažem
roditeljima nikad. Pa i sad sam skupio hrabrosti da ovo napišem. U dobu kada
pokušavamo da uvedemo Aleksin zakon, ja prepoznajem da sam ja bio Aleksa,
nekada davno, ali ja sam preživeo. Zahvaljujući tom hororu stalno nosim strah,
teskobu i bes u sebi. Danas kada pogledam one koji su me maltretirali, ne
dešava se kao u američim filmovima da su oni obični propaliteti, oni su naprotiv
veoma moćni i uspešni, imaju porodice, novac, kuće, poslove. Ja, ja sam i dalje
uvrnuto stvorenje na ivici društva i egzistencije. Živim za sopstvenu strast,
za umetnost, a to mnogima ne vredi ništa. Molim se svim bogovima da preživim
dan, da me nahrane nekako, a ja i dalje radim. Danas se sećam žrtava
holokausta, ali sećam se i onih 8 godina sopstvenog detinstva u jednom takvom
holokaustu. Zahvalan sam bogovima što sam živ, svakog dana, svakog momenta. I
pitam se koliko moj život vredi. Da li vredi? 100 dinara? S tim se ne mogu ni
nahraniti. No, idemo dalje, sutra je novi dan.
Performans je uspeo.
Ljudi su većinom zadovoljni. Neke osobe su me iznenadile svojim prisustvom.
Duboko su povredili moja osećanja proteklih meseci i danas se bez reči pojave,
na meni važan dan. Kao što rekoh, ovo je kraj agonije i sutra je novi dan. U
glavi mi se vrti pesma EKVa „Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“. Kako je
to jezivo. Strah, strah, strah.
Posle mog nastupa
prikazivali smo Majin rad. Bio je duboko ličan i intiman, priča jedne tako
nevine ljubavi. Na filmu deluje kao da bi trajala večno, tako puna sreće, ali
na žalost realnost nije takva. Bio je ovo dan suočavanja. Tako divni ljudi oko
mene. Srećan sam i zahvalan na ovom trenutku. Idemo dalje!
Hvala Mayi Reef i Jeremy
Lecerfu na podršci i dokumentaciji.
Нема коментара:
Постави коментар