At Crossroad
Danas nije padala kiša, danas je nebo jecalo. Depresivna apokalipsa se pretvorila u tugu noba i zemlje. Opet je hladno. Ustao sam pomalo mrzovoljan, ljut i ne zadovoljan, u glavi mi i dalje odjekuju momenti prethodne večeti. Pomalo je krivo i pivo, izgleda da više ne podnosim nikakav alkohol. Mnogo se toga nije dešavalo pre nego što sam se uputio na reku da izvedem svoj performans.
Inspirisan sam raskršćem. U tradiciji balkana veoma je jak kult raskršća. U drevna vremena predstavljao je mesto kulta magije, mrtvih, posebno boginje Hekate. Verovalo se da raskršće predstavlja dveri ka drugim svetovima, s obzirom da je mesto odakle se može krenuti na različite strane. Ali u ovom slučaju ja pričam o raskršću svetova unutar nas samih, unutar moje duše. Poneo sam darove silama prirode. Okačio sam minijaturne garlande na jedno drvo. Kiša se pojačavala, no ja sam ipak nastavio. Privukao sam pažnju jednog psa. Izgleda da mi se to često dešava, moji performansi privlače sile prirode, kao što je Orfej privlačio svojom muzikom. Zadivljen sam tom činjenicom. Na putu ka reci stajao je jedan spomenik u obliku srca sastavljen od cveća i minijaturnih ljudi. Tu sam odao poštovanje svim izgubljenim ljudima, i nastavio dalje. Blizu srca stojao je natpis: „Dozvoljeno šetanje pasa bez povodca“ – pa to je dolina slobode, znao sam da sam na pravom mestu. Blizu je bila reka. Što sam se više približavao kiša je postajala sve jača. Reka se veoma povukla, izgleda još malo kao potok. Prišao sam što bliža iako je bilo baš hladno i teško. Poslao sam svoje želje, požude i potrebe za ljubavlju u reku. Neka odu sve požude, ne treba mi više ništa. Čovek koji ne želi, on se i ne razičarava i ne pati. Kad prestanemo da se nadamo, onda smo slobodni. I kiša je prestala. Kako magičan momenat. Nebo i zamlja su moja publika, a ja sam ljubav, onaj koji je iztekao iz kosmičkog jajeta.
Krenuo sam ka kući i spontano sam počeo pevati: „Loka samasta sukino bavantu“ – neka bića svih svetova žive u ljubavi i slobodi. Šro sam dalje hodao to sam glasnije pevao. Nije me vise brigalo što me ljudi gledaju, ja pevam iz srca, pevam čitavom univerzumu. Pa eto imao sam i publiku... Sada se već lakše diše. Ne kajem se, srećan sam, pa sad šta bude neka bude, idemo dalje.
Hvala nebu i zemlji na poršci.
Нема коментара:
Постави коментар