365 dana kreacije - XI dan

Sreda, 12.04.2017.

Day after Esbath

Svaki dan donosi novo razočarenje. Danas se volimo, sutra se mrzimo, danas može, sutra ne, danas smo prijatelji, sutra se ne poznajemo. Ali bukvalno danas sutra. Ljudi su postali jako nesigurni i nestabilni. Mišljenja im se menjaju više nego što menjaju čarape. Svaki dogovor i plan za projekat ove godine je propao na isti način. Samo oni projekti koje sam ja sam započeo i isplanirao da ću sam izneti su uspeli. Ja znam da je teško živeti u ovakvom svetu, ali šta bi se desilo kad bismo svi odustali – sveta ne bi bilo. Onog momenta kada smo poželeli da uđemo u svet umetnisti time smo prihvatili i veliku odgovornost. Umetnost ni jednog momenta ne može biti hobi. Društvo bez kulture ne postoji, ne održivo je, a kultura je satavljena od umetnosti, i glavnu ulogu u održavalju društva upravo ima umetnik. Društvo koje propada propada zbog nedostatka kulture. Zato postoji ogromna odgovornost. Ne bi nam bogovi dali talenat za džabe. Ništa u ovom univerzumu nije slučajno. Mi, ljudska bića, smo sebični i sebe prihvatamo zdravo za gotovo misleći da vodimo borbu za životom, i u toj borbi izgubimo sebe. No, nije bitno, ko neće ne mora. Ja više snage da ubeđujem ljude nemam. Ja odgovorno prihvatam svoju ulogu u društvu. I da pojasnimo društvo je zajednica zemljana, ne samo onih na Balkanu. Bez obzira gde se nalazimo, deo smo sistema univerzuma.

Dan je bio jako težak. I dalje se prilagođavamo proleću. Sopstveno biće nam je teško da nosimo, kao da nosimo čitav svet na sopstvenim plećima. Rado bi svi odustali, kao što uvek to svi činimo, ali neznamo od čega tačno.

Imali smo jedinstvenu prezentaciju Norminog ispitnog rada. Veoma zanimljivo delo. Nadamo se da će položiti, a potom i prezentovati publici u Beogradu. Posle klasa sam se pripremio da izvedem svoj performans u Džezvi. Sve je bilo spontano. Rasporedili smo jastuke i rekao sam Džeremiju da pozove ljude da gledaju. On je pozvao sve, dosta je bilo stranaca turista gore. Iznenadili su me. Neki lokalni likovi su istog trenutka kako su ušli tako i izašli, dok su svi stranci ostali. Odigrao sam onu kreaciju koja je izašla iz mene prethodne noći. Uživao sam u letu. Po završetku publika je istog momenta krenula da postavlja pitanja. To mi se nije nikada desilo. Ja ulazim u čudnovate situacije, obično su svi izvođači na distanci, ja sam uvek blizu publike da je sad sve eskaliralo u direktan kontakt. Neverovatno. I pored svega, „ovi lokalni“, nađu za shodno da me kritikuju. Lako je izolovati se, ja nemam taj luksuz. No, ovaj put nije ni bilo potrebno. Prišao mi je jeda Libanac i počeli smo diskusiju. Bila je veoma konstruktivna i lična, dosta emotivna. Ljudi su bili zahvalni. I ja sam zahvalan na iskustvu.

Pitaju me kada bi dobio šansu da živim ovaj život iz početka kakav bi život bio? Ne bih menjao ništa, moj život je fantastičan, blagosloven sam čudima i neverovatnim stvarima, kakve mnogi nisu ni doživeli sa svim parama koje imaju.

Pratila me je jedna pesma pri kraju dana: What have you done today to make you feel proud? Ponosan sam na svaki trenutak, na svaki dah, na svaki korak. Život je čudo nad čudima, nekima je ta privilegija na žalost uskraćena, zato svi koji imamo tu mogućnost treba da cenimo. Imamo odgovornost da živimo!

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - X dan

Utorak, 11.04.2017.

Essence of creation

Pun mesec je. Svaki put kada je ovakav magičan dan, mesec daje neverovatnu energiju svemu na šta padne njegova svetlost. Ali ljudi to ne shvataju, pa su zato svi nervozni. No, ovaj dan nije bio samo nervozan. Saobraćaj u Beogradu je bio u haosu, grmelo je i sevalo toliko snažno da se zemlja tresla, a ljudi su bili izgubljeni, i pomalo ćudljivi.

Došao sam u magičnu radnju kod Jelene, svaki utorak me obraduje moj odlazak tamo. Tu dolaze čudnovati ljudi, ili pak pronađu svoju čudnovatost boraveći tamo. Jena nova tema se začela. Tema sramota našeg društva. Često ljudi ovde se stide svega, svesno ili ne svesno i plaše se da pokažu svoje pravo lice. Stide se svog porekla, tradicije, načina života, ishrane misleći da je zaostalo i necivilizovano. To čak prelazi u malo dublje sfere. Stide se i sopstvenih anomalija, neznanja, nedostataka, izgleda... Neko mi je skrenuo pažnju da često svi govorimo u konverzaciji „znam, znam“, čak i onda kad nemamo pojma o čemu je reč. Stidimo se da priznamo da ne znamo. Nismo samo mi krivi, i društvo je tako. Ako pak imamo hrabrosti da priznamo da ne znamo, onda nas izvređaju kao da smo nepismeni i neškolovani. Ta sramota je samo efekat potrebe da zaštitimo svoje emocije. Mene ništa nije sramota. Da li ste me videli? Da me je sramota ne bih bio ono što sam. No razumem zašto je sve onakvo kako jeste.

Dan je odmicao i došla je Norma. Izveli smo obred u Jeleninoj radnji u čast kosmičke majke stvaranja. Spustili smo svesnost božanskog. I zaista se osetila ta božanska prisutnost na kraju. Svi smo bili mirni i spokojni. Pravi blagoslov.

Izašli smo iz slavije, sačekali malo Ovena, ali prevoza nije bilo, grad je u totalnom haosu. Imamo osećaj kao da svemu ovome neće doći kraj, totalna anarhija. Pitam se da li mi možemo sve ovo priuštiti. I naravno na televiziji se priča o sektama opet. Atmosfera je baš kao 90tih. Da li se iza svega krije mnogo teža priča nego što smo uopšte svesni? Tako je kako je, izlaz je koban, ali nije nam još vreme.

Skoro sat vremena smo išli do Džezve. Miša nas je sam čekao, bar je bio prazan. Svi su kasniji. Došli su neki od prijatelja umetnika, ali niko novi. Pitao sam se zašto se ignoriše svaka moja inicijativa. Dosta mi je teskobe, i ne interesu je me odgovor. To nije moj problem. Drugi način organizovanja nije moguć. Ja nemam nikakvu pomoć ni u čemu. Podržavaju mi bliski ljudi i to me ispunjava. Čak i ovaj podvih je veoma izignorisan, i nije bitno. Baš me briga. Završiću godinu dana svakodnevnog rada i tih godinu dana će mnogi ignorisati.

Malo sam popio, iako nisam trebao. U poslednje vreme jako rezonujem sa svim toksinima. Kasnio sam na prevoz pa sam proleteo kroz dorćol. Stigao sam na autobus. Došao sam kući presvukao se i odjednom dobio inspiraciju. Drugi performans je počeo.

Plesao sam sat vremena u praku prolazeći hodnike i vrata moje kuće. Pokušao sam da budem tiši od noćne tišine. Ples u gluvo doba noći. Postao sam noćna tmina, utvara i senka koja teče zidovima stare kuće. Odjednom sve je nestalo i sve se pretvorilo u trenutak u ples senki. Verovatno je efekat alkohola, možda baš pozitivan. Jutro je raklo svoje. Zaželeo sam da zapamtim taj ples, i da ujutru je ples ostao u meni, telo je zapamtilo. Izvešću to u džezvi uveče.

Tražim nove prostore za dalje nastupe, pa neka mi bogovi pomognu.

Hvala Jeleni Popović i Normi Ferreiri na podršci, performansu i dokumentaciji.

365 dana kreacije - IX dan

Ponedeljak, 10.04.2017.

Hollow II

Toliko inspiracije. Buta je prestala, i kao da je neko oslobodio zatvorene muze. Danas mi inspiracija samo navire. Od jutarnje kafe pišem sve ideje koje mi padaju na pamet. Gledao sam jedan divam butoh video u kome umetnik kaže: We are still alive and dancing is to give a gift to this world... that gives us energy to be alive. Mislim da je ovaj video oslobodio moje muze. Radovi su spremni za realizaciju.

Rzmišljao sam o diskusiji od prethodne noći – u jednom momentu ja sam izjavio da je veličina penisa u većini slučajeva parametar za veliciju ega. Na šta je moj prijatelj dao digrasiju da današnje društvo, današnji ljudi grade svoj ukus utemeljen na porno filmovima, odnosno na izgledu porno glumaca. Ova rečenica je odzvanjala u meni. Kada sagledam situacije, ljude, okolnosti dođem do zakljička da je sve zapravo istina. Muškarci se bilduju, čitavo telo im je istetovirano, ili su ćelavi ili imaju undercut, i uvek imaju neki besan stav, dok žene se farbaju u plavo, ugrađuju silikone... Mi smo preplavljeni porno glumcima. I sada se pitamo koliko je šta zapravo ljubav, koliko je požuda?

Prošla godina mi je bila u znaku tugovanja, ali i duhovnog razvijanja. Konstantno sam se borio sa pitanjem i pojmom ljubavi. Stalno su mi govorili da je ljubav među ljudima samo Kama, odnosno požuda, a da je jedina prava Prema, odnosno bezuslovna ljubav prema bogu. Bog se nalazi u srcima svih ljudi, zato ljubav ne zna za fizičku manifestaciju. Pitam se sada da lli sam ikada onda okusio pravu ljubav, da li sam u nekome nekad video božansko u očima, ili je sve bila požuda. A požuda nas ograničava, čini da se pretvorimo u divlje zveri, da se razvijamo... Ljudi su svašta spremni radi sopstvenog zadovoljenja. U Nemačkoj su čak prešli svaku granicu da su ušli u kanibalizam i nekrofiliju. Malo se plašim za sebe i svoje stavove... Sada sam u konfuziji. No i ovo pitanje se pretvorilo u inspiraciju. Only one you love, can hurt you! A da li je ljubav ona koja povređuje? Ljubav je čista esencija božanskog, ljubav ne povređuje samo požuda to može. Požuda je divlja vatra koja gori i onda izgori, i nema ničega. Strast iz ljubavi, je večna vatra bogova... Ja volim svoju umetnost, duboko i snažno.

U svakom slučaju, slučajno ili ne ceo dan mi je jedna mantra u glavi: Om Namo Narayanaya. Gospod Narayana je onaj koji pruža sigurno utočište. Možda mi baš sada to utočište treba.

Imao sam prijatan Klas i na kratko video neke prijatelje i pozvao ih da siđu dole u budoar Džezva bara da za njih izvedem performans. Odigrao sam ples ništavila, ples ponovnog rođenja iz ničega, iz suve zemlje. Proleće već uveliko cveta, a mi se još uvek budimo iz zimske depresije. Zahvalan sam na divnoj publici sa kojom sam danas ovo podelio.

Po završetku seli smo samo na trenutak. Taj trenutak se pretvorio u buru, ali samo na trenutak. Koliko god pokušavali da pobegnemo od demona, oni će uvek sedeti nama iza leđa i piti limunadu. Ali samo na trenutak ovog puta, dato mi je da vidim neke ljude u pravom svetlu – to su bili moji anđeli čuvari, za koje san se ogrešio prethodno, ali sad sam video njihovu svetlost. Dokle god su oni uz mene, demoni mi ne mogu ništa.

Hvala Miodragu Kovačeviću i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - VIII dan

Nedelja, 09.04.2017.

Hollow I

Prošla je prva nedelja projekta. Veoma složena i emotivna. Pomalo teška. Teško je počela i teško se završila. Prethodnu noć zaspao sam sa jednim citatom: “If all the world hated you and believed you wicked, while your own conscience approved of you and absolved you from guilt, you would not be without friends.” ― Charlotte Brontë, Jane Eyre. Čitav ovaj dan taj citat se promicao. Da li ja vidim svet ovaj pogrešno? U čemu je problem? Možda sam samo paranoičan? Ovo mora da prestane. Ove promene vremena su baš teške, meni teško padaju. Ne mogu da se samo izolujem.

Posle ručka sam rešio da napravim kolač od bundeve, da probam novi recept koji sam skinuo sa interneta. Volim da kuvam. Kuvanje je moja meditacija. Čini me srećnim kad kuvam za druge posebno, kad oni uživaju u tome, onda je meditacija baš delotvorna. Završio sam kolač, ali ga nisam ni probao, morao sam da idem.

Nešao sam se sa Ivanom i Budom i otišli smo do džezne. Konstantna priča, kako je teško nama umetnicima u ovom svetu. Uvek smo na granici, granici svega – društva, pameti, nerava, sreće, odustajanja... Da li umetnik može da bude srećan? Da li sme da bude srećan? Volim da postavljam pitanja, iako su me kritikovali kako je to loše u pisanoj formi. Pa, ja sam ipak performer, ne mogu da bežim od interakcije... Stigao je i Jeremy, Miša, Kosta i Maja i rešio sam da u sred Džezva bara odigram svoj performans za njih.

Izuo sam patike i čarape i uzeo svežu granu jorgovana. Jorgovan, tako divan cvet, srpski ljiljan. Jorgovan me uvek podseća na predivni ljubavni priči srednjovekovne kraljice Jelene Anžujske. Da li tako spektakularne ljubavi i dalje postoje? Ili je to samo mit. utonuo sam u svoju priču. Kako je dan bio težak, tako je i mene nešto kočilo u izvođenju, nešto nije bilo kako treba. Ipak sam dao sve od sebe da ispričan priču. Imao sam i partnera, malog pauka koji je plesao na grani jorgovana. Podelio sam svoj blagoslov sa svima i okupao se u njihovoj ljubavi. Zahvalan sam im na otvorenim srcima.

Zatim smo otišli da gledamo videa sa performansa. Pogledali smo par. Miša je podelio jednu intimnu priču. Veoma nežna poezija mladosti. Ivana je zatim podelila jedan stari rad koji me je posebno inspirisao i nadahnu. Ja ne verujem u kopiranje drugih umetnika, ali me je posebno inspirisala. Posle sam je pitao da li smem da isporistim njenu ideju. Razmisliću još o tome. Hvala joj na inspiraciji. Oh bože, kako sam ja bogat čovek, okružen sam tako kvalitetnim i talentovanim ljudima.

Na žalost teskoba još uvek traje, ali sada imam ideju kako da je se rešim. Inspirisan sam za novi performans.

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - VII dan

Subota, 08.04.2017.

Listening to the sky

Zahvalan sam na ovom danu. Probudio sam se sa glavoboljom koja me je pratila čitavog dana. Izgleda da vremenske promene deluju na sve nas veoma intenzivno u poslednje vreme, ili pak sad tek osećam kako starim. Zaspao sam prethodne večeri sa rečenicom u mojoj glavi: Home, what a wonderfull word. Ova dva dana sam kući. Svaki put kad sam izolovan od ostatka sveta ja sam kući. Moja kuća je moje utočište, manastir, hram. Mesto gde mogu da se odmorim, da kontempliram, da meditira. Ovde se osećam najsigurnije. Ovo je drugi dan da izvodim performans u svom gradu, i potpuno je drugačije, nekako eterično. Jutro je započelo sa pesmom I need a hero, Bonnie Tyler. Nekada davno sam voleo da je slušam. Slučajno primetih jednu rečenicu koju nisam ranije, a koja mi je baš potrebna u ovom momentu: I would swear that there's someone somewhere Watching me. U životu sam ulazio u neke neverovatne situacije iz kojih nisam verovao da ću se izvući, ali ipak jesam. Neko me ipak čuva. Zahvalan sam na tome.

Posle ručka sam se uputio na mesto gde ću izvesti performans. Izabrao sam jedno specialno mesto na Pančevačkom keju. Ne znam kako bi ga nazvao, ali uvek me je impresioniralo. Na putu sam naišao na jedan grafi, odnosno reprodukciju jednog umetničkog dela na zidu. Bila je to čuvena slika japanskog impresioniste Katsushika Hokusai, poznata kao Veliki Talas. Divio dam se ovom delu. Mislim da se ga posmatrao jedno pola sata. Kao da je živo. Primetio sam male brodiće skrivene u talasima i sićušne ljude koji vire iz tih brodova. Kako je ovaj univerzum veliki, poput talasa, a čovem minijaturan, neprimetan. Pored ove slike na zidu su bila i neka druga dela. Na jednom posebno je stojao natpis: ... human rase is waz of course explotation of resourses and polution have lead to the extermination of people, but nature has survived.

Toliko toga sam želeo reći, ali misli su mi tako ne složene, da ću verovatno propustiti pola iskustva kojeg sam imao tokom dana. Prošao sam ceo grad. Čula su se zvona pravoslavne crkve. Danas vernici praznuju Lazarevu subotu i Vrbicu. Ljudi su šetali sa grančicana vrbe u kosi. Zanimljiv praznik, dan kada se slavi prvi biblijski vampir. S obzirom da se Srbija smatra kolevkom vampirizma, izgleda da je ovo najveći praznik. E pa vampiri srećan vam praznik.

Došao sam do mesta izvođenja. Shvatio sam koliko je spektakularno, i više nego što je bilo u mojoj glavi. Nalazi se na kraju tesline ulice, prekoputa trga mučenika, tačni statua svetog Jovana Nepomuka gleda u to mesto. Ovo je stara kapija grada, pored stare Weifertove pivare. To je formacija metalnih stubova. Niko ne zna zašto se tu nalazi. Najverovatnije da je to nekakav ostatak od vremena izgradnje silosa. No meni je izgledalo kao neki čudnovati hram. Stubovi podržavaju nebo, a između stubova se nalazi žrtvenik poput minijaturnig brdašca. Nebo je bilo tmurno i gusto, ali tačno iznad ovog mesta kao da se nalazila rupa na nebu. Skinuo sam jaknu i torbu i krenuo da rezonujem sa ovim mestom. Disao sam vetar. Ruke su mi postale krila, a vetar me je pokretao. Shvatio sam šta je brdski hod. Ovo mesto me je transportovalo u drugu dimenziju. Nalazio sam se na vrhu visoke planine gde duvaju vetrovi, u hramu neba. Ponudio sam telo na žrtveniku, i neka čudnovata sila zaposela je telo i ono je plesalo, plesalo molitve neba. Znao sam da plešem sa nebom. Kada bi ovaj momenat mogao da traje večno. Naravno dve gospođe su posmatrale moju igru. Prekinlo me je njihovo coktanje, verovatno su mislile da sam uvrnut ili lud. No, nisu daleko o istine, ali meni se sviđa moje ludilo, moja uvrnutost. Život je tako divan i magičan kada si uvrnut. Bilo je hladno pa mi se išlo u wc. Palo mi je na pamet kako psi obeležavaju svoju terotoriju pa sam odlučio da dodam malo Punka mom performansu. Obavio sam nuždu baš tu na tom mestu. Sada je to moje posebno mesti.

Vratio sam se kući i seo da pogledam jedan film. Film se zove I am Michael. Bio mi je veoma depresivan, ali i prosvetljujući. Ljudi u ovom materijalnom svetu ne znaju šta žele. Nisu sigurni u svoju ljubav, nemaju strasti, ne vide svoju budućnost, nisu sigurni u sopstvenu seksualnost, ne znaju ništa. Uvek sam se pitao kako to da sam ja siguran. I uvek sam dosledan svojim željama i strastima. Ne mogu ni da zamislim kako je biti nesiguran. Mora da je to razlog sveopštem strahu, nezadovoljstvu, besu. Istinski žalim, i molim se da svi oni koji su izgubljeni pronađu svoj put i budu srećni. Povrh svega jedna rečenica iz filma mi je bila posebna: Stop hatein, start loveing!

Hvala nebesima na božanskom plesu! 

365 dana kreacije - VI dan

Petak, 07.04. 2017.

At Crossroad

Danas nije padala kiša, danas je nebo jecalo. Depresivna apokalipsa se pretvorila u tugu noba i zemlje. Opet je hladno. Ustao sam pomalo mrzovoljan, ljut i ne zadovoljan, u glavi mi i dalje odjekuju momenti prethodne večeti. Pomalo je krivo i pivo, izgleda da više ne podnosim nikakav alkohol. Mnogo se toga nije dešavalo pre nego što sam se uputio na reku da izvedem svoj performans.
Inspirisan sam raskršćem. U tradiciji balkana veoma je jak kult raskršća. U drevna vremena predstavljao je mesto kulta magije, mrtvih, posebno boginje Hekate. Verovalo se da raskršće predstavlja dveri ka drugim svetovima, s obzirom da je mesto odakle se može krenuti na različite strane. Ali u ovom slučaju ja pričam o raskršću svetova unutar nas samih, unutar moje duše. Poneo sam darove silama prirode. Okačio sam minijaturne garlande na jedno drvo. Kiša se pojačavala, no ja sam ipak nastavio. Privukao sam pažnju jednog psa. Izgleda da mi se to često dešava, moji performansi privlače sile prirode, kao što je Orfej privlačio svojom muzikom. Zadivljen sam tom činjenicom. Na putu ka reci stajao je jedan spomenik u obliku srca sastavljen od cveća i minijaturnih ljudi. Tu sam odao poštovanje svim izgubljenim ljudima, i nastavio dalje. Blizu srca stojao je natpis: „Dozvoljeno šetanje pasa bez povodca“ – pa to je dolina slobode, znao sam da sam na pravom mestu. Blizu je bila reka. Što sam se više približavao kiša je postajala sve jača. Reka se veoma povukla, izgleda još malo kao potok. Prišao sam što bliža iako je bilo baš hladno i teško. Poslao sam svoje želje, požude i potrebe za ljubavlju u reku. Neka odu sve požude, ne treba mi više ništa. Čovek koji ne želi, on se i ne razičarava i ne pati. Kad prestanemo da se nadamo, onda smo slobodni. I kiša je prestala. Kako magičan momenat. Nebo i zamlja su moja publika, a ja sam ljubav, onaj koji je iztekao iz kosmičkog jajeta.
Krenuo sam ka kući i spontano sam počeo pevati: „Loka samasta sukino bavantu“ – neka bića svih svetova žive u ljubavi i slobodi. Šro sam dalje hodao to sam glasnije pevao. Nije me vise brigalo što me ljudi gledaju, ja pevam iz srca, pevam čitavom univerzumu. Pa eto imao sam i publiku... Sada se već lakše diše. Ne kajem se, srećan sam, pa sad šta bude neka bude, idemo dalje.

Hvala nebu i zemlji na poršci.

365 dana kreacije - V dan

Četvrtak, 06.04.2017.

Wortless Being

Spektakularan dan. Nadamo se da se ovim drama zavrsila. Dan je počeo veoma dosadno, hladno i nekako napeto kišovito. Epidemija niskog pritiska. Na današnji dan 1941. Beograd su bombardovali nacisti i time je označen početak rata u tadašnjij Jugoslaviji. Odajmo poštovanje svim žrtvama nacizma u svetu. Održao sam fin kratak klas sa Jeremyjem, Normom i Marijom u Džezva baru. Brzo je došao i momenat nastupa.

Danas je bilo puno posetilaca. Ovaj nastup sam imao u beogradskom Butoh pozorištu, projektu Džezva bara zajedno samnom. Sledeći tradiciju predivne Mary Wigman, kao bake Butoh umetnosti, igrao sam bez muzike. Ovaj rad je nosio posebnu emotivnu notu. Posvetio sam ga dubokim sećanjima na horor 90tih. Mnogi se danas toga ne sećaju. Glad, rat, restrikcije struje i vode, siromaštvo, nemaština, nestašica, kriminal, mafija, kudnapovanja, prostitucija, droga, nasilje, strah, ludilo... Jednom rečju pakao. Ali smo to nekako preživeli. I onda se desilo sve štro se dešava sada. Miris je isti kao 90tih. Ja sam tada išao u školu. 8 godina svakog dana sam trpeo ponižavanja, zlostavljanja, batine. Od sramote nisam smeo da kažem roditeljima nikad. Pa i sad sam skupio hrabrosti da ovo napišem. U dobu kada pokušavamo da uvedemo Aleksin zakon, ja prepoznajem da sam ja bio Aleksa, nekada davno, ali ja sam preživeo. Zahvaljujući tom hororu stalno nosim strah, teskobu i bes u sebi. Danas kada pogledam one koji su me maltretirali, ne dešava se kao u američim filmovima da su oni obični propaliteti, oni su naprotiv veoma moćni i uspešni, imaju porodice, novac, kuće, poslove. Ja, ja sam i dalje uvrnuto stvorenje na ivici društva i egzistencije. Živim za sopstvenu strast, za umetnost, a to mnogima ne vredi ništa. Molim se svim bogovima da preživim dan, da me nahrane nekako, a ja i dalje radim. Danas se sećam žrtava holokausta, ali sećam se i onih 8 godina sopstvenog detinstva u jednom takvom holokaustu. Zahvalan sam bogovima što sam živ, svakog dana, svakog momenta. I pitam se koliko moj život vredi. Da li vredi? 100 dinara? S tim se ne mogu ni nahraniti. No, idemo dalje, sutra je novi dan.

Performans je uspeo. Ljudi su većinom zadovoljni. Neke osobe su me iznenadile svojim prisustvom. Duboko su povredili moja osećanja proteklih meseci i danas se bez reči pojave, na meni važan dan. Kao što rekoh, ovo je kraj agonije i sutra je novi dan. U glavi mi se vrti pesma EKVa „Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“. Kako je to jezivo. Strah, strah, strah.

Posle mog nastupa prikazivali smo Majin rad. Bio je duboko ličan i intiman, priča jedne tako nevine ljubavi. Na filmu deluje kao da bi trajala večno, tako puna sreće, ali na žalost realnost nije takva. Bio je ovo dan suočavanja. Tako divni ljudi oko mene. Srećan sam i zahvalan na ovom trenutku. Idemo dalje!

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.