Četvrtak, 27.04.2017.
Interactive Improvisation
Dan je najduži kad jutro počne blagoslovima. Uz
jutarnji ritual ispijanja kafe spontano mi se motala mantra u glavi: Jaya Radha Girivaradhari... Moja
najomiljenija mantra. Opisuje lepotu uzvušenog božanskog para i iskazuje
neizmernu, bezuslovnu božansku ljubav. Svaki ton mantre je vibracija kosmosa.
Čitav univerzum kluče u ljubavi uzvišene boginje.
Zvršavao sam pripreme za taj dan i regularno
proveravao šta se dešava na internetu, i zapade mi jedan citat: I do not believe in miracles, I rely on them
– Jogi Bahajan. Svakog dana stižu mi ovakve poruke, baš one koje su mi
potrebne. Jutarnji ritual i poruka – tako počije blagosloven dan.
Našao sam se sa Evom da obiđem prodavnice polovne
odeće u nadi da ćemo naći nešto zanimljivo što će mo iskoristiti kao kostim.
Prošli smo tonu radnji, zapravo nije ni malo jeftino, i ništa našli nismo.
Premorilo me je šetanje po suncu, ali i razočaralo. Kako je teško bilo šta
uraditi ovde, gotovo nemoguće.
Razočaran što nisam ništa pronašao, našao sam se na
trgu sa Vanjom, mojom starom drugaricom i umetnicom sa kojom sam davno radio
performanse. Vanja sada živi u Kanadi, a i ja sam malo izašao iz tog svog
društva, iako mi sve to mnogo nedostaje. Lepo smo se ispričali, falilo mi je
to, i žao mi je bilo što ona već odlazi. Svima nedostaje svoj dom, prijatelji,
neko bolje vreme. Svako vreme se čini bolji. Ipak živimo danas, sada, ovog
trenutka, i to je najvažnije. Prošlost je prošla, a budućnost se nije ni
desila.
Došlo je vreme za naš nastup. Nekako je atmosfera
globalno melanholična, i ma koliko ja gurao neki entuzijazam, baš mi nekako ne
polazi za rukom. Izveo sam nešto što nisam probao do sada – improvizaciju na
butoh principima i direktnu interakciju sa publikom. Veoma teško i naporno.
Skakanje između svetova. Kako je vreme prolazilo stovrila se nova dimenzija
gledanja. Ritual je eskalirao, isceljenje je počelo. Neko je nakon izvedbe
rekao – pa ovo je grupna terapija. Eksperiment
je uspeo. Sad nastoji da se razvija ova praksa, nešto što se mnogi ne usuđuju
da rade, ali eto ja sam gurnut u to, i zahvalan sam.
Hvala Kosti, Sanji, Goranu, Jeremy i Dunji na podršci
i dokumentaciji.
Petak, 28.04.2017.
Shadow Child
Probudio sam se još umorniji nego šro sam legao –
bolovi u mišićima, u delovima koje ne mogu da lociram, svašta sam sinoć radio
sa telom. Veći deo dana sam proveo kući istražujući i planirajući naredni
period. Beltaine je blizu, još dva dana. I naravno poruka je došla i danas: More they hate me, more I dance! To mi
je dalo baš snagu da zapnem još više. Pa ja volim ovo da radim, zato to i
radim.
Nije se mnogo toga dešavalo. U kući je zategnuta
situacija, planira se svadba i svi su nervozni. Uvek zaboravimo da je to
ustvari srećna okolnost i vreme da se veselimo, a ne da se svađamo i budemo pod
tenzijom. Moji nisu ni svesni da za nepunih 5 meseci njihova ćerka odlazi od
kuće i da je neće mnogo viđati, i umesto da u sreći provedi zaedničko vreme oni
se svađaju oko novca. Meni je problem kako da nabavim sad novac i za svadbu, i
za seminar, ali i za svoj život. Svaki dan donosi nešto novo, pa će mi bogovi i
poslati.
Čuo sam se sa dragim prijateljem iz Meksika. Oni rade
sve bez para u želji da narodu priže ono najdragocenije, umetnost. Kako bih
voleo da sam sa njima i da stvaram. Možda se to i desi uskoro. Sve jedno sad
moram da planiram kako da zaradim. Pa ja radim svakog dana, valjda će doći.
Izašao sam na ulicu svog rodnog grada i ponovo zaigrao
ples deteta senki. Ja sam dete senki, skriven, tajanstven, drugačiji. Do sada
su mislili da sam čudan i uvrnut, sad tek mi nema povratka. Senka se kreće, to
sam ja, uvrnuti. Na žalost dokumentacije ponovo nema.
Uspeo sam da izbegnem svađa i proveo dan u
relaksaciji. Odluka je pala – samo plešem, bez opterećenja, ništa drugo nije
bitno!
Hvala mirisu moje ulice na podršci.
Нема коментара:
Постави коментар