Subota, 29.04.2017.
Black Saturday
The
world is devastating place. Umetnik koji pati, koji nosi dubok
bol jedini stvara jake i moćne radove. Talenat je blagoslov, ali zvanje i dar i
prokletstvo. Umetnik retko nađe sreću. Čak i kada je nađe on pronalazi neki
tihu patnju u njoj strepeći od onoga što se može desiti. Patimo zbog ljubavi,
zbog ne uzvraćene želje, zbog slomljenog srca. Patimo zbog toga što nas drugi
ne razumeju, što ne podržavaju naš razuzdani duh, naš boemski život. Jedina
sreća jeste u strasti inspiracije, u stvaralaštvu. Kad se vatra ugasi, tuga
počinje ponovo. I tako uvek. Umetnik vodi ljubav sa sopstvenim muzama, i sam
sebi lomi srce kako mi stvorio majstorsko delo.
Našao sam se sa Klementom kako bismo eksperimentisali
sa pokreto i izveli improvizovani performans. Toliko mnogo mogućnosti.
Gravitacija je čudesna stvar. Naše telo je veoma lako, ali magnetna sila nas
uvek nekako vraća dole. Kako poželimo da letimo, tako odmah padnemo na tlo.
Gravitacija je osnovni pokret, pokret pokušaja osolobađanja.
Zaboravljamo stalno da nismo odvojeni, da smo deo
svega što nas okružuje i što nas čini. Sve je deo nas i svi su deo nas. Mi smo
jedno, mi smo sistem. Nema mesta sebičnosti, ali ipak nađamo način da budemo.
Mogo me muči to pitanje, zašto postoji tolika sujeta, tolika sebičnost u
ljudima? Svakog dana se ponavlja iznova i iznova. Plašim se da se ne ogrešim o
nekoga, da nekoga ne povredim, da ne budem sebičan, a kako se okrenem svi drugi
to čine. Svi očekuju nešto za uzvrat. Problem je što ja očekujem, što ja želi
da imam nešto.
Hronično sam umoran. Puno puno stresa, puno
nerviranja. Ne mogu sebe da zaštitim, a opet taj stres čini dosta lošeg mom
telu. Kad mene počne da boli uvo, biće to jako strašno, onda mi nije stalno
nidočega.
Posmatram kako se ljudi ponašaju na našoj sceni – uvek
smo fokusirani na institucializaciju, na zabranjivanje. Kroz istoriju uvek
pokušavamo nekako da drugima nešto zabranimo. I to se stalno ponavlja. Što smo
toliko opterećeni? Valjda zato što se plašimo da će nam nešto uzeti, da ćeo
ostati bez mogućnosti. Pa ako ne mogu ja, ne može niko. Da budem iskren i meni
je često palo sve to na pamet. Mnogo više boli onog koji se tako ponaša nego
onog kojeg zabranjuju. Pametan ignoriše zabrane. Niko nam ništa ne može
zabraniti. Trebamo da budemo srećni što umetnik nešto stvara, a ne da ga
sputavamo i zabranjujemo, negiramo i obespravljujemo.
Moj manifest – umetnik treba da bude istinski
slobodan! Sloboda je zakon!
Kasnije otišao sam na neki sastanak – moram da
pronađem mesta gde ću da nastupam ovih godinu dana. Baš je teško, ne da mi se
da bilo šta rezervišem, mnogo je teška komunikacija. Svako ko otvori neki
prostor ponaša se kao da ima apsolutnu vlast, umesto da bezuslovno podiže
kulturu jer od toga dobijamo svi. Sastanak je bio fin, držim fige da će se tako
nastaviti. Nego nešto čudno mi je privuklo pažnju – dogovor je da se naredni
put nađamo da utanačimo u nekoj kafani, na neutralnom
mestu. Za to sam čuo ranije. Malo mi nije jasan taj koncept. Saznaću za par
dana.
Na putu do autobuda naišai sam na mrtvog goluba sa
rupom na grudima – neko mu je isčupao srce. Kakav monstruozan prizor. Dan pre
toga čitao sam o tome da Vlasi u svojoj ljubavnoj magiji koriste golubičije
srce. Koja koincidencija ili ne?! Da li je neko u sred Beograda isčupao golubu
srce i ostavio ga na sred ulice. Golubica bez srca na sred ulice. U ovoj
groteski još pronalazim inspiraciju. Još jedan dan bez dokumentacije na žalost.
Hvala ulicama Beograda na podršci.
Нема коментара:
Постави коментар