365 dana kreacije - XXII i XXIII dan

Ponedeljak, 24.04.2017.

Waning Cresent

Mesec je u opadanju. Već se ne vidi na noćnom nebu. Ponedeljak je, a čini se kao da je nedelja. Dani su tako teški. Vreme je nestabilno, nit je hladno, nit je toplo. Slabo spavam. Nemam mnogo energije ni volje. Nastupio je i retrogradni merkur i retrogradni pluton. U gradu se neprestano dešavaju protesti tako da je sve blokirano, i jedini način da stignete negde jeste da idete peške što oduzima mnogo vremena. U svetu se dešava politički haos, teroristički napadi. Bože, da li je ovo pakao? Ljudi oko mene su u nekom čudnom bezvoljnom raspoloženju. Pomalo me opterećuju neke situacije. Kao i uvek pokušavam da transcendiram u odnosu na sve, valjda će jednom proći. Tragam za mestima koji mogu da podrže moj projekat i koje mogu da bukiram za svaki dan u nedelji. Samo da uspem, biće sve lako.

Danas sam našao vreme uprkos performansu da vidim opet Sadhu Maharaja. Neverovatno je biti u prisustvu jednog sveca i njegovih posvećenika, sam bog je prisutan sa nama. Ušao sam baš na bajan, obred kada se pevaju molitvene pesme. Draga Aditi je vodila prvi bajan. Tako jedna magična atmosfera, zaista prijatna, transcedentna u odnosu na spoljni svet. Zatim je usledilo predavanje. Jedna od poruka je bila: Ne osuđuju, ne sudi drugima. Kako to teško pada svima nama. Naravno da svako ima svoj svet, svoj život i to je njegova stvar, ali nekad neke stvari utiču na druge. Opet trebamo da se podsetimo da je njegovo ponašanje njegova stvar i da ne osuđujemo. Kada nam se desi nepravda, teško je ne obraćati pažnju. Ipak kad uspemo zaista je neverovatan oslobađajući osećaj. Svaki put kada bi smo sudili postajali bi smo robovi situacije, zatim bi usledio stres, očaj... Na posletku sve je nepotrebno. Najpametnije je da gledamo svoja posla. Naša karma je naša odgovornost.

Blagosloven otišao sam iz kuće gde je bilo predavanje na Arkabarku kako bi se susreo sa Aditi, koju nisam dugo video. Krenuo sam kroz šumu-park na ušću na Novom Beogradu, potez pokraj muzeja savremene umetnosti, odnosno zgrade koja bi trebala biti. Sve je mračno i čudno ko iz nekog trilera. Ja sam se šetam šumom na Novom Beogradu. Izađoh nekako, preživeo sam. Niti sam bio ubijen, niti silovan, dobro je.

Arka barka je nešto nestvarno – splav, hostel gde Aditi drži jogu. Došao sam malo ranije oni su još uvek imali čas. Samo sam sedeo na terasi i posmatrao voljeni Dunav. Kako je magičan, noć je pa izgleda kao da ispred mene teče nebeski svog pun zvezda, refleksila u vodi. Kao da se univerzum ukazuje pred mojim očima. Ono što je gore, tako je i dole. Svako od nas je refleksija čitavog univerzuma. I da se vratimo na lekciju Maharaja – ako smo mi refleksija jedni drugih, svaka naša osuda jeste osuda nas samih, ako sudimo drugima, sudimo sebi; njihove greške su naše greške i zbog toga nas čine neprijatnima.

Hvala Maharaju, Kunđabiharini i univerzumu na divnim blagoslovima. 

Utorak, 25.04.2017.

Robigalias dark moon

Mesec se uopšte ne vidi na nebu. Luna danas spava, jedini dan u mesecu. Kažu da je danas jedini dan kada sva čarolija sveta prestaje, samo jedan dan. Danas se podsećamo da je fantazija bitna, da su mašta i vera u našem životu jako bitne jer one održavaju čarroliju. Danas čistimo, danas spiramo sve negativno u našim životima.

Tako je i bilo. Stigao sam u beogradski hram bele veštice, divni jelenin dućan. Popili smo kafu sa gocom i uživali u crnoj čokoladi. Jelena mi se požalila na prevaru koju mora da trpi od strane nekih drugih ljudi. I teško je pustiti takve stvari, nije prijatno u koži prevarenog. I dalje je sve to na štetu tog nekog ko radi takve stvari. Ali danas se čistimo tih demona i senki. Otišla je goca i stigla je jedna divna devojka sa kojom smo upravo pričali o svim čarolijama ovog sveta. Kako magični ljudi posvećuju ovaj prostor. I eto u našem razgovoru pojavila se ona nada o kojoj sad upravo razmišljam. Nada je uvek tu kada je ljudima najpotrebnija, i nada je uvek poslednja koja umire. Nada živi na kraju sveta. Polako spoznajem nadu, dug će to put biti.

Spremili smo se za performans. Ovog puta fokusirao sam se na naš mali olatar posvećen veličanstvenoj boginji. Otkucalo je zvono, okadili smo žalfijom i izrekao sam poslednju psalmu: 1 Hvalite Boga u svetinji Njegovoj, hvalite Ga na tvrdji slave Njegove.
2 Hvalite Ga prema sili Njegovoj, hvalite Ga prema visokom veličanstvu Njegovom.
3 Hvalite Ga uz glas trubni, hvalite Ga uz psaltir i gusle.
4 Hvalite Ga s bubnjem i veseljem, hvalite Ga uz žice i organ.
5 Hvalite Ga uz jasne kimvale, hvalite Ga uz kimvale gromovne.
6 Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!

Zahvalili smo se božanstvu ovom psalmom. Ne moramo uvek tražiti neštno, nekad se samo zahvaljujemo za darove, samo živimo u trenutku SADA.

Opet je utorak i opet su se umetnici susreli. Bilo je prijatno veče  i neki neobavezan razgovor, malo smo se i šalili, šala mi baš nedostaje. Stigao sam kući kasno i seo da pogledam video koji je Maja spremila sa mog performansa od pre 2 nedelje. Video je bio savršen, a što je najbolje oduševljen sam svojom izvedbom takođe. Shvatih da ovaj projekat ipak ide u nekom dobrom pravcu. Već sviće 24. dan i svaki dan je čaroban na svoj način.

Hvala Jeleni Popović na dokumentaciji i podršci.