365 dana kreacije - XXVII dan

Subota, 29.04.2017.

Black Saturday

The world is devastating place. Umetnik koji pati, koji nosi dubok bol jedini stvara jake i moćne radove. Talenat je blagoslov, ali zvanje i dar i prokletstvo. Umetnik retko nađe sreću. Čak i kada je nađe on pronalazi neki tihu patnju u njoj strepeći od onoga što se može desiti. Patimo zbog ljubavi, zbog ne uzvraćene želje, zbog slomljenog srca. Patimo zbog toga što nas drugi ne razumeju, što ne podržavaju naš razuzdani duh, naš boemski život. Jedina sreća jeste u strasti inspiracije, u stvaralaštvu. Kad se vatra ugasi, tuga počinje ponovo. I tako uvek. Umetnik vodi ljubav sa sopstvenim muzama, i sam sebi lomi srce kako mi stvorio majstorsko delo.

Našao sam se sa Klementom kako bismo eksperimentisali sa pokreto i izveli improvizovani performans. Toliko mnogo mogućnosti. Gravitacija je čudesna stvar. Naše telo je veoma lako, ali magnetna sila nas uvek nekako vraća dole. Kako poželimo da letimo, tako odmah padnemo na tlo. Gravitacija je osnovni pokret, pokret pokušaja osolobađanja.

Zaboravljamo stalno da nismo odvojeni, da smo deo svega što nas okružuje i što nas čini. Sve je deo nas i svi su deo nas. Mi smo jedno, mi smo sistem. Nema mesta sebičnosti, ali ipak nađamo način da budemo. Mogo me muči to pitanje, zašto postoji tolika sujeta, tolika sebičnost u ljudima? Svakog dana se ponavlja iznova i iznova. Plašim se da se ne ogrešim o nekoga, da nekoga ne povredim, da ne budem sebičan, a kako se okrenem svi drugi to čine. Svi očekuju nešto za uzvrat. Problem je što ja očekujem, što ja želi da imam nešto.

Hronično sam umoran. Puno puno stresa, puno nerviranja. Ne mogu sebe da zaštitim, a opet taj stres čini dosta lošeg mom telu. Kad mene počne da boli uvo, biće to jako strašno, onda mi nije stalno nidočega.

Posmatram kako se ljudi ponašaju na našoj sceni – uvek smo fokusirani na institucializaciju, na zabranjivanje. Kroz istoriju uvek pokušavamo nekako da drugima nešto zabranimo. I to se stalno ponavlja. Što smo toliko opterećeni? Valjda zato što se plašimo da će nam nešto uzeti, da ćeo ostati bez mogućnosti. Pa ako ne mogu ja, ne može niko. Da budem iskren i meni je često palo sve to na pamet. Mnogo više boli onog koji se tako ponaša nego onog kojeg zabranjuju. Pametan ignoriše zabrane. Niko nam ništa ne može zabraniti. Trebamo da budemo srećni što umetnik nešto stvara, a ne da ga sputavamo i zabranjujemo, negiramo i obespravljujemo.

Moj manifest – umetnik treba da bude istinski slobodan! Sloboda je zakon!

Kasnije otišao sam na neki sastanak – moram da pronađem mesta gde ću da nastupam ovih godinu dana. Baš je teško, ne da mi se da bilo šta rezervišem, mnogo je teška komunikacija. Svako ko otvori neki prostor ponaša se kao da ima apsolutnu vlast, umesto da bezuslovno podiže kulturu jer od toga dobijamo svi. Sastanak je bio fin, držim fige da će se tako nastaviti. Nego nešto čudno mi je privuklo pažnju – dogovor je da se naredni put nađamo da utanačimo u nekoj kafani, na neutralnom mestu. Za to sam čuo ranije. Malo mi nije jasan taj koncept. Saznaću za par dana.

Na putu do autobuda naišai sam na mrtvog goluba sa rupom na grudima – neko mu je isčupao srce. Kakav monstruozan prizor. Dan pre toga čitao sam o tome da Vlasi u svojoj ljubavnoj magiji koriste golubičije srce. Koja koincidencija ili ne?! Da li je neko u sred Beograda isčupao golubu srce i ostavio ga na sred ulice. Golubica bez srca na sred ulice. U ovoj groteski još pronalazim inspiraciju. Još jedan dan bez dokumentacije na žalost.

Hvala ulicama Beograda na podršci. 

365 dana kreacije - XXV i XXVI dan

Četvrtak, 27.04.2017.

Interactive Improvisation

Dan je najduži kad jutro počne blagoslovima. Uz jutarnji ritual ispijanja kafe spontano mi se motala mantra u glavi: Jaya Radha Girivaradhari... Moja najomiljenija mantra. Opisuje lepotu uzvušenog božanskog para i iskazuje neizmernu, bezuslovnu božansku ljubav. Svaki ton mantre je vibracija kosmosa. Čitav univerzum kluče u ljubavi uzvišene boginje.

Zvršavao sam pripreme za taj dan i regularno proveravao šta se dešava na internetu, i zapade mi jedan citat: I do not believe in miracles, I rely on them – Jogi Bahajan. Svakog dana stižu mi ovakve poruke, baš one koje su mi potrebne. Jutarnji ritual i poruka – tako počije blagosloven dan.

Našao sam se sa Evom da obiđem prodavnice polovne odeće u nadi da ćemo naći nešto zanimljivo što će mo iskoristiti kao kostim. Prošli smo tonu radnji, zapravo nije ni malo jeftino, i ništa našli nismo. Premorilo me je šetanje po suncu, ali i razočaralo. Kako je teško bilo šta uraditi ovde, gotovo nemoguće.

Razočaran što nisam ništa pronašao, našao sam se na trgu sa Vanjom, mojom starom drugaricom i umetnicom sa kojom sam davno radio performanse. Vanja sada živi u Kanadi, a i ja sam malo izašao iz tog svog društva, iako mi sve to mnogo nedostaje. Lepo smo se ispričali, falilo mi je to, i žao mi je bilo što ona već odlazi. Svima nedostaje svoj dom, prijatelji, neko bolje vreme. Svako vreme se čini bolji. Ipak živimo danas, sada, ovog trenutka, i to je najvažnije. Prošlost je prošla, a budućnost se nije ni desila.

Došlo je vreme za naš nastup. Nekako je atmosfera globalno melanholična, i ma koliko ja gurao neki entuzijazam, baš mi nekako ne polazi za rukom. Izveo sam nešto što nisam probao do sada – improvizaciju na butoh principima i direktnu interakciju sa publikom. Veoma teško i naporno. Skakanje između svetova. Kako je vreme prolazilo stovrila se nova dimenzija gledanja. Ritual je eskalirao, isceljenje je počelo. Neko je nakon izvedbe rekao – pa ovo je grupna terapija. Eksperiment je uspeo. Sad nastoji da se razvija ova praksa, nešto što se mnogi ne usuđuju da rade, ali eto ja sam gurnut u to, i zahvalan sam.

Hvala Kosti, Sanji, Goranu, Jeremy i Dunji na podršci i dokumentaciji. 

Petak, 28.04.2017.

Shadow Child

Probudio sam se još umorniji nego šro sam legao – bolovi u mišićima, u delovima koje ne mogu da lociram, svašta sam sinoć radio sa telom. Veći deo dana sam proveo kući istražujući i planirajući naredni period. Beltaine je blizu, još dva dana. I naravno poruka je došla i danas: More they hate me, more I dance! To mi je dalo baš snagu da zapnem još više. Pa ja volim ovo da radim, zato to i radim.

Nije se mnogo toga dešavalo. U kući je zategnuta situacija, planira se svadba i svi su nervozni. Uvek zaboravimo da je to ustvari srećna okolnost i vreme da se veselimo, a ne da se svađamo i budemo pod tenzijom. Moji nisu ni svesni da za nepunih 5 meseci njihova ćerka odlazi od kuće i da je neće mnogo viđati, i umesto da u sreći provedi zaedničko vreme oni se svađaju oko novca. Meni je problem kako da nabavim sad novac i za svadbu, i za seminar, ali i za svoj život. Svaki dan donosi nešto novo, pa će mi bogovi i poslati.

Čuo sam se sa dragim prijateljem iz Meksika. Oni rade sve bez para u želji da narodu priže ono najdragocenije, umetnost. Kako bih voleo da sam sa njima i da stvaram. Možda se to i desi uskoro. Sve jedno sad moram da planiram kako da zaradim. Pa ja radim svakog dana, valjda će doći.

Izašao sam na ulicu svog rodnog grada i ponovo zaigrao ples deteta senki. Ja sam dete senki, skriven, tajanstven, drugačiji. Do sada su mislili da sam čudan i uvrnut, sad tek mi nema povratka. Senka se kreće, to sam ja, uvrnuti. Na žalost dokumentacije ponovo nema.

Uspeo sam da izbegnem svađa i proveo dan u relaksaciji. Odluka je pala – samo plešem, bez opterećenja, ništa drugo nije bitno!

Hvala mirisu moje ulice na podršci.

365 dana kreacije - XXIV dan

Sreda, 26.04.2017.

In love with devil

“...it is weak and silly to say you cannot bear what it is your fate to be required to bear.” - Charlotte Brontë, Jane Eyre

Jedan od onih dana koji se izgleda kao da se nikada neće završiti. Otvaraju se mnoga vrata i poglavlja, dok se druga zatvaraju, a neka stara zatvorena opet otvaraju. Moje oči sve više vide sve, i moje uši sve više čuju sve. Iako i dalje nosim teskobu nepravde, čula su mi sve jača, mnogo jače mogu predvideti dešavanja. Novo shvatanje je da intuicija ne postoji već da sami mi prizivamo to. Hmmm. Zovite me primitivnim, ja u to ne verujem. Držim se dobre stare intuicije, telepatije, levitacije, zmajeva, vila, vampira... Čarolija ne prestaje. Ako ne dolazite sa savršenom ljubavlju i savršenim poverenjem niste dobrodošli u moj svet!

Održao sam divan klass sa Normom i jednim mladim igračem iz Strazbura koji samo posećuje Beograd, a izrazio je želju da dođe na klass. Drago mi je da nekome ko želi darujem nešto. Samnom je lako, samo pitaj i pokaži mi želju, dobićeš. Ja nisam nimalo sebičan, bar za ono što imam. Budi prijatelj i fer. Mada učim da ne očekujem niodkoga ništa. Za sve što pružeim možda 10% dobijem nazad, ali nema veze, jednom će doći u nekom drugom obliku. Energija kruži i protiče, nemože biti uništena, samo transformisana.

Klass smo završili i otišao sam da pozdravim Maharaja. Samo na trenutak sam došao da ga vidim poslednji put jer uveče odlazi za Litvaniju. Prostor je bio pun ljudi. Baš divno. Nekako su svi delili neku lepu energiju. To Maharaj zrači, on je pravi svetac, toliko blizak bogu. Došao sam na 5 minuta i nisam žele da idem. Znao sam da me napolju čeka surovi materijalni svet, koja budala bi se vraćala tome kada si u prisustvu božanskom. No, damoni svakodnevnice zahtevaju da idem. Eto to je nada, vidim nadu opet. Nada je ono saznanje da ipak nečeg ima izvan.

Propešačio sam mračne ulice savamale, na svakom ćošku me je čekao neki čudni imigrant koji je tražio nešto. Devedesetih su se tuda muvale prostitutke i narko dileri, sada izbeglice. Ovi su nudili, a ovi pak u očaju traže nešto. Ovde je nada transformisana, ona je očaj. U samo par trenutaka video sam i raj i pakao. Ipak je istina da je sve na zemlji, u ovom slučaju u istoj ulici. Stigao sam do Ben Akibe i „Vašara Taštine“ koji se tu odigravao. Uvek mi je neprijatno kad dolazim tamo, i pomalo negativno. Ne volim da idem tamo, baš ne volim. Sve se brzo odigralo, iz nekog razloga bacio me je da odradim iako nikoga nije interesovala moja poezija, doduše nikoga ne interesuje ništa tamo. Svako dođe odradi ode. Kao da drugi ne postoje. O kvalitetu ne želi ni da komentarišem. U Srbiji je najvažnije da imaš samopouzdanja i da si siguran u sebe, šta i kako radiš nije baš bitno. Ja sam od onih koji nemaju samopouzdanja. Jedna kritika zna da me slomi, a ovako ignorisanje me povredi baš. Ne razumem zašto bih dolazio više ako nema poente moje prisustvo.

Otvorio sam svoje srce baš. Izneo veoma intimnu poeziju, i nikoga nije bilo briga. Sad ću ovde objaviti, pa će pročitati onaj kojeg zanima:

In depth

In depth of my black heart

I search for your forbidden face

And on the far distant

You teach me how to cry again

My bitter curse is stronger than life

I see you but I cannot talk

I am mute; there is no voice, no more

Just cold and heavy breath of repentance

The king of lilies, your ordeal is so bright

Brighter then I can watch for I am the sinner

The dark demon, fallen angel, evil witch

Forgive me my king…

Zaljubljen u đavola

Video sam svog gospoda

samo na trenutak

i zaljubih se

a on nestade u dobinama pakla

Poslušaj me gospodaru odbačenih

Pali anđele krvavih krila

Poslušaj me o ti prinče prognanih duša

što lutaju u agoniji

Poljubac je tvoj pomračio sve staze u mom srcu

Poljubi me još jednom o prokleti kralju

Nudim ti moju dušu

samo da još jednom osetim tvoje otrovne usne

Ti đavole andjeoskih očiju

ti koji čezneš za ljubavlju

ja ti se predajem bezuslovno

ja ti se predajem potpuno...

Obeležio si telo moje svojim dodirima

podario si mi veliku moć sinistralnih veštica

tvoje čisto zlo sad struji mojom crnom krvlju

a ja samo želim tebi da služim, da te volim

poljubi me još jednom o mračni među najmračnijima

dodirni me svojim krvavim rukama

pij toplu krv sa mojih usana

dajem ti se da umrem u tvom zagrljaju...  

Ja ne znam da volim nikoga kao što volim tebe

Nikada me niko neće voleti kao što me ti voliš

I sečem vene i krvarim do poslednje kapi

samo da ti dokažam da te volim do kraja...

Rekao si mi da sam lep

Rekao si mi da sam lep

Poljubio si me

Dodirnuo si me

I više te nisam video

Sreo sam starog ljubavnika

Rekao mi je da sam lep

Ali on nije ti

I sve što je lepo mora da umre

Sreo sam bivseg udvarača

Rekao mi je da sam lep

I da ne trebam lose stvari da činim sebi

Ali sve što je lepo mora da umre

Video sam dragog prijatelja

Rekao mi je da sam lep

Da sam bio lep dok si me ljubio

Ali sve što je lepo mora da nestane

Sanjao sam te

Rekao si mi da sam lep i poljubio me

Probudio sam se

Sve što je lepo umrlo je

Posle mog kraha nastup su imalu Misa, Kole i Ljuba. Njih su još neki i slušali, u svakom slučaju su se oni barem zabavili, i bilo je baš lepo. Sišli samo svi dole da pogledamo evin film, a sala se ispraznila. Već drugi put njoj se to dešava, veoma nepravedno. Film je bio baš lep, poetski i intiman. Uživao sam i dobio ogromnu inspiraciju, želim sa njom da uradim jedan film, radićemo na tome ubrzo. Radujem se baš.

Stigao sam kući pun inspiracije. Moji su sedeli i raspravljali o sestrinoj svadbi. Samo smo došli k sebi u jednom trenutku i shvatili da ona odlazi u drugu kuću, i da neće biti sa neme, i svi su počeli da plaču. Baš je bio emotivni trenutak kada smo shvatili da smo odrasli, da se sve menja, da je život u nekoj sredini. Dan je protekao pun emocija. Kao božanstvena komedija, putovao sam kroz svetove.

Pred sam kraj čitao sam poeziju na internetu, interesovalo me je vojvođansko stvaralašvo. Naišao sam na pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Neke pesme za koje nisam ni znao. Verovatno su posvećene njegovoj umrloj ženi i deci. Pesme su duboko emotivne i tužne. Nastavio sam da čitam i plakao. Osetio sam neku srećnu tugu u sebi. Neka prijatnost, emotivnost i tugu. Posebno osećanje, posebna qualia. Stoji samo da istražujem šta je to? Možda neki poseban oblik nade. Videćemo.

Hvala Jeleni Aranđelović na dokumentaciji i svim divnim ljudima i prijateljima na podršci.

365 dana kreacije - XXII i XXIII dan

Ponedeljak, 24.04.2017.

Waning Cresent

Mesec je u opadanju. Već se ne vidi na noćnom nebu. Ponedeljak je, a čini se kao da je nedelja. Dani su tako teški. Vreme je nestabilno, nit je hladno, nit je toplo. Slabo spavam. Nemam mnogo energije ni volje. Nastupio je i retrogradni merkur i retrogradni pluton. U gradu se neprestano dešavaju protesti tako da je sve blokirano, i jedini način da stignete negde jeste da idete peške što oduzima mnogo vremena. U svetu se dešava politički haos, teroristički napadi. Bože, da li je ovo pakao? Ljudi oko mene su u nekom čudnom bezvoljnom raspoloženju. Pomalo me opterećuju neke situacije. Kao i uvek pokušavam da transcendiram u odnosu na sve, valjda će jednom proći. Tragam za mestima koji mogu da podrže moj projekat i koje mogu da bukiram za svaki dan u nedelji. Samo da uspem, biće sve lako.

Danas sam našao vreme uprkos performansu da vidim opet Sadhu Maharaja. Neverovatno je biti u prisustvu jednog sveca i njegovih posvećenika, sam bog je prisutan sa nama. Ušao sam baš na bajan, obred kada se pevaju molitvene pesme. Draga Aditi je vodila prvi bajan. Tako jedna magična atmosfera, zaista prijatna, transcedentna u odnosu na spoljni svet. Zatim je usledilo predavanje. Jedna od poruka je bila: Ne osuđuju, ne sudi drugima. Kako to teško pada svima nama. Naravno da svako ima svoj svet, svoj život i to je njegova stvar, ali nekad neke stvari utiču na druge. Opet trebamo da se podsetimo da je njegovo ponašanje njegova stvar i da ne osuđujemo. Kada nam se desi nepravda, teško je ne obraćati pažnju. Ipak kad uspemo zaista je neverovatan oslobađajući osećaj. Svaki put kada bi smo sudili postajali bi smo robovi situacije, zatim bi usledio stres, očaj... Na posletku sve je nepotrebno. Najpametnije je da gledamo svoja posla. Naša karma je naša odgovornost.

Blagosloven otišao sam iz kuće gde je bilo predavanje na Arkabarku kako bi se susreo sa Aditi, koju nisam dugo video. Krenuo sam kroz šumu-park na ušću na Novom Beogradu, potez pokraj muzeja savremene umetnosti, odnosno zgrade koja bi trebala biti. Sve je mračno i čudno ko iz nekog trilera. Ja sam se šetam šumom na Novom Beogradu. Izađoh nekako, preživeo sam. Niti sam bio ubijen, niti silovan, dobro je.

Arka barka je nešto nestvarno – splav, hostel gde Aditi drži jogu. Došao sam malo ranije oni su još uvek imali čas. Samo sam sedeo na terasi i posmatrao voljeni Dunav. Kako je magičan, noć je pa izgleda kao da ispred mene teče nebeski svog pun zvezda, refleksila u vodi. Kao da se univerzum ukazuje pred mojim očima. Ono što je gore, tako je i dole. Svako od nas je refleksija čitavog univerzuma. I da se vratimo na lekciju Maharaja – ako smo mi refleksija jedni drugih, svaka naša osuda jeste osuda nas samih, ako sudimo drugima, sudimo sebi; njihove greške su naše greške i zbog toga nas čine neprijatnima.

Hvala Maharaju, Kunđabiharini i univerzumu na divnim blagoslovima. 

Utorak, 25.04.2017.

Robigalias dark moon

Mesec se uopšte ne vidi na nebu. Luna danas spava, jedini dan u mesecu. Kažu da je danas jedini dan kada sva čarolija sveta prestaje, samo jedan dan. Danas se podsećamo da je fantazija bitna, da su mašta i vera u našem životu jako bitne jer one održavaju čarroliju. Danas čistimo, danas spiramo sve negativno u našim životima.

Tako je i bilo. Stigao sam u beogradski hram bele veštice, divni jelenin dućan. Popili smo kafu sa gocom i uživali u crnoj čokoladi. Jelena mi se požalila na prevaru koju mora da trpi od strane nekih drugih ljudi. I teško je pustiti takve stvari, nije prijatno u koži prevarenog. I dalje je sve to na štetu tog nekog ko radi takve stvari. Ali danas se čistimo tih demona i senki. Otišla je goca i stigla je jedna divna devojka sa kojom smo upravo pričali o svim čarolijama ovog sveta. Kako magični ljudi posvećuju ovaj prostor. I eto u našem razgovoru pojavila se ona nada o kojoj sad upravo razmišljam. Nada je uvek tu kada je ljudima najpotrebnija, i nada je uvek poslednja koja umire. Nada živi na kraju sveta. Polako spoznajem nadu, dug će to put biti.

Spremili smo se za performans. Ovog puta fokusirao sam se na naš mali olatar posvećen veličanstvenoj boginji. Otkucalo je zvono, okadili smo žalfijom i izrekao sam poslednju psalmu: 1 Hvalite Boga u svetinji Njegovoj, hvalite Ga na tvrdji slave Njegove.
2 Hvalite Ga prema sili Njegovoj, hvalite Ga prema visokom veličanstvu Njegovom.
3 Hvalite Ga uz glas trubni, hvalite Ga uz psaltir i gusle.
4 Hvalite Ga s bubnjem i veseljem, hvalite Ga uz žice i organ.
5 Hvalite Ga uz jasne kimvale, hvalite Ga uz kimvale gromovne.
6 Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!

Zahvalili smo se božanstvu ovom psalmom. Ne moramo uvek tražiti neštno, nekad se samo zahvaljujemo za darove, samo živimo u trenutku SADA.

Opet je utorak i opet su se umetnici susreli. Bilo je prijatno veče  i neki neobavezan razgovor, malo smo se i šalili, šala mi baš nedostaje. Stigao sam kući kasno i seo da pogledam video koji je Maja spremila sa mog performansa od pre 2 nedelje. Video je bio savršen, a što je najbolje oduševljen sam svojom izvedbom takođe. Shvatih da ovaj projekat ipak ide u nekom dobrom pravcu. Već sviće 24. dan i svaki dan je čaroban na svoj način.

Hvala Jeleni Popović na dokumentaciji i podršci. 

365 dana kreacije - XXI dan

Nedelja, 23.04.2017.

Day after mysteries

Nema kraja. Srećan kraj je samo trenutak posle kog ipak nešto sledi. Budućnost je misterija, skrivena, nepoznata. Čovek u svojoj prirodi nosi strah od nepoznatog, i tek kada odgonetne misteriju, strah nestaje. Kroz vreme, ljudi su pokušavali da nađu metod kako da otkriju budućnost, i tako stvorili mantičke veštine ili divinaciju. Divinacija nosi u svojoj reči divine što znači božansko. Divinacija je metoda komuniciranja sa božanskim, sa bogovima spolja i unutar nas, podizanje naše svesti do najuzvišenijih sfera. A da li ima najuzvišenije, ili je sve neprekidan tok, bez kraja? Kad jedno nestane, drugi se rodi. Zapravo sve je transformacija. Kako napredujemo dalje, transcendiramo do božanskog stanja. Uzdižamo se ili padamo do najnižeg oblika. U životu moguće su takve transformacije. Čovek je sposoban da u jednom trnutku bude divlja, beskrupulozna zver, a u drugom da bude nesebičan i skromni svetac. Sve jeste kao što treba da bude. U tome leže misterije. Sve što umre biće preporođeno, sve što padne podićiće se ponovo. Mi dolazimo iz kreacije i u kreaciju se ponovo vraćamo kako bismo bilo opet kreirani. Mi smo kreacija i mi kreiramo. Budućnost ne postoji. Ona se nije još desila. Može se ostvariti na bezbroj načina. Ništa nije nemoguće.

Misterije nam otvaraju vrata ka unutrašnjoj tami koja nije ni loša ni zla, ona je skrivena. Ljudi se plaše tame i mraka beš zato što je ne poznaju, što je to u njihovoj prirodi. Moj odgovor na misterije jeste upravo to – rizikuj, uđi u nepoznato, otkrivaj, i čuda će se desiti.

Dobio sam neverovatnu viziju i inspiraciju projekta kojeg tek trebam da razvijam, a ni sam nisam siguran odakle da počnem. Evo prva stanica je skrivena unutrašnja tama. Putovanje u najmračnije delove duše, duboko duboko gde leži čista nada. Nada je arhetip duboko u nama koja je najneotkrivenija. Iako je skrivena duboko u tami, ona nije konačna, ona je samo baklja koja nam daje mogućnost da putujemo dalje u još mračnije dubine. Opet, nada je možda sredstvo, možda kraj projekta kojeg želim tek da radim. Sada postavljam pitanje nade: Ko je nada? Šta ona želi? Koji su njeni ciljevi?

Znam jedno, a to je da je ona ženskog pola. U meni poznatim jezicima kada govorimo o nadi govorimo u ženskom rodu. Često ženama daju ime Nada, Hope, Esperanza... Znači to je jedna žena, svetla, koja sija poput baklje i osvetljava put u mračnom unutrašnjem svetu. Ona je optimistična i nasmejana, nepokolebljiva... A opet kažemo da Nadu možemo ubiti. Ona nije večna. A da li i ona može da se transformiše? Šta se rodi kada ubijemo nadu? Očaj, bes, bezosećajnost, bahatost... Sada je moj cilj da upoznam Nadu i naučim njen ples u tami. Kako se ona transformiše, kako ona umire i ponovo se rađa... Kreacija je počela sa rađanjem.

Hvala Nadi na inspiraciji i što postoji. 

365 dana kreacije - XIX i XX dan

Petak, 21.04.2017.

Libation for the mysteries

Vratila se zima, ili neka hibridna kombinacija zime i jeseni. Hladno je i sumorno. Dan za pripremu za velike misterija. Ne znam šta to fascinantno pronalazim u tami i ovom sumornom dobu. Čak i kiša i vlaga mi ne smetaju. Raspoloženje svih ostalih je na ivici. Tmurno je nebo, tmurna su srca. Vreme je da se ne izlazi iz kuće. Sve izgleda kao netflixova serija, melanholično i tmurno. Izgleda da ova globalna manipulacija baš utiče neverovatno. Zašto ja sve to posmatram sastrane, i pomalo me iritira ovakvo stanje. Ovo je mesto gde umiru snovi. Opet se otkazuju svi planovi i dogovori. Došlo je vreme da računamo da posle svakog suncanog dana ide kiša. Nemojte se previše smejati, plakaćete sutra. I ostale narodne mudrosti. Nikome se posebno ne živi, ne diše. Baš je sumorno u umovima ljudi. Suicidna atmosfera. Doba patnje, doba melanholije, doba bola. Ali zašto? Nedobijam ni jedan odgovor. Činimi se da šta god uradim neće valjati. Kako da me ne proguta svo to sivilo?

Nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i lijući joj nalive, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, jer bejasmo siti hleba i beše nam dobro i zlo ne viđasmo. – Jeremija 44:17

Libacije ili nalivi kako se u ovom citatu navodi predstavljale su žrtvene ponude bogovima na oltaru u vidu procipanja neke tečnosti. Libacije su posebno prisutne kod rimljana i tračana. Predposlednji dan Eleusinskih misterija kada se bogovima prinosila žrtva. Žrtva je simbolično odricanje od nečega zarad viših ciljeva. Tako se i ovde postavlja pitanje odricanja. Odricanje od posebno vrednih stvari, od onoga što nam ne čini loše. Ponoviću citat od prethodnog dana: Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Darujemo slobodu kako bismo naučili bezuslovno da volimo. Voleti, to je samo po sebi pokret, proces, čin, momenat. I ništa više nije bitno. Uzvraćena ili ne uzvraćena ljubav nije naša stvar, nije naša odgovornost. Važno je dok mi volimo, dok šaljemo ljubav svetu.

Izgleda da ovom svetu manjka snage, a ljubavi gotovo da nema. Zakopana je u slojevima sivila i bezvoljnosti, očaja i mizerije. Čak je i tuga za nečim besmislicama deo čitavog zakopavanja. Sahranili smo žive duše, prokleli ih na put u pakao bez povratka. Ovo je materijalni svet, svet dualnosti gde se nasumično smejemo i plačemo, i cilj nam je da sve to prevaziđamo. Dokle god se držimo sivila, nećemo napredovati...

Hvala sivom danu na inspiraciji.

Subota, 22.04.2017.

Eleusinian Mysteries II

Ne volim da ustajem rano ujutru. Istočnjačka učenja kažu da treba ustati pre pet i provesti vreme u meditaciji, i vredno započeti dan. Naš zapadnjački, moderni život iziskuje mnogo toga. Legneš kasno, radiš ceo dan, nerviraš se, stalno si pod stresom, presijom, boriš se za svoj život, za svoje ideale, i na kraju najslađe je kada zagrliš svoj krevet. Nisam sastavio ni 5 sati sna iako me je čekao važan dan, dan konačnih misterija. Spremio sam se i otišao sam da se nađem sa ekipom koja snima film u kojem ja učestvujem. Snimali su moje putovanje u tramvaju. Nikada se ne vozim tramvajam, pomalo me i plaše one stare krntije, ili će se zapaliti, ili će jedan deo ostati negde usput. Snimli su me naslonjenog na poslednji prozor. Sunce je pržilo kroz prozor, iako se je od sunca krijem jer imam reakcije na koži, ipak sam ćutao i prilagodio se. Trajalo je sat vremena, mnoge stvari smo ponavljali, nikako da stignemo do Džezve. Čak i sam ulazak je bio prices koji se snimao.

Najzad smo seli, naručili kafu i krenuo je uskoro intervju. Usporio sam svoje misli, i krenuli smo. Intervju je bio prilično prijatan, naravno opet smo morali neke stvari ponavljati. Dotakli smo bezbroj tema koje su veoma zanimljive. Danima se promiče priča publike: kako animirati publiku? kako ostvariti interakciju? kako privući ljude? ko je publika? kako im se dodvoriti? Interakcija, interakcija, interakcija... Stalno se ponavlja ista stvar. Pa zašto imamo toliku potrebu za jeftinom i površnom zabavom? Samo je dovoljno prepustiti se!

Ekipa filma je stvarno divna, neočekivano, i nadam se da će i sam film ispasti dobro. Probaću da isključim svoj ego, i da se prepustim. Mislim da će mi dosta značiti ta saradnja. Na stranu sve, zahvalan sam za iskustvo.

Snimali su me dok se zagrevam, šminkam i pripremam. Ponestajalo nam je vremena. Šminka je prvi put zakazala ko baksuz. Doneo sam nemačku šminku, a kvalitet je jako loš. Izgleda da trebam da se držim mojih kineza. Nisam imao drugog izlaza. I naravno neko se našao pametan da mi kaže – zašto nisi probao šminuku, znao bi da je loša pa bi uzeo novu. Nemam para, zato i nema više šminkanja. Jedna šminka me košta 40 eura, a baš mi se ne da da zaradim u poslednje vreme. Ovde ipak šminka nije najbitnija, iako bi sve izgledalo bolje. Misterije su počele. Iskustvo je bilo čudno. Borba između svesnog i podsvesnog. Putovanje u podzemni svet i ples sa duhovima mrtvih... Jedno novo iskustvo iako je treće izvođenje. Bilo je intenzivno i veoma teško. Kraj. Ušao sam u proces izlaženja iz stanja, uvek sam u tim momentima najosetljiviji. Ljudi ne mare za tim. Nemam ja prava da budem takav, svako ima svoje probleme i što bi se bilo ko povinuo meni. Hmmm!? Treba mi asistent / menadžer / producent pod hitno, nemam snage za spoljne faktore. Odmah sam bio povređen, smisleno ili ne, ali trebam da rešim to pitanje jednom zauvek, ovako baš ne ide, posebno zbog ovog projekta.

Snimateljska ekipa je otišla dalje u neko novo pozorište. Ivana i ja smo sišli da vidimo to novo pozorište. Interesantno je, videćemo još šta će biti. I putovanje se završilo.

Došao sam kući oprao sam svu boju. Prst na nozi me je užasno boleo, imao sam žulj i urasli nokat, ali sestra mi je sredila. Bili su to teški bolovi, kao da mi seku palac, sad sam sve preživeo. Ovaj dan je bio baš dug.

Hvala Mayi Reef, Džezvi i ekipi Vicea na podršci, saradnji, dokumentaciji, domaćinstvu... 

365 dana kreacije - XVII i XVIII dan

Sreda, 19.04.2017.

Day before Eleusinian Mysteries

Razmišljam o kreaciji i nekako nabasam na pesme Bodlera. Koliko se umetnici iz drugih epoha ne razlikuju od nas danas. Bolest, siromaštvo i tuga. Umetnik kanališe tu bol sveta, oseća plač hiljade bića u isto vreme, i gladuje. Gladan je i hrane i inspiracije. Ponekad nemamo ni sredstva da nešto stvorimo. Kažu ovo je moderno doba koje iziskuje moderne tehnologije, spektakl; ako ne možeš to da ispuniš nemoj se baviti umetnošću. Koliko samo prkosim tom modernom dobu. Verujem da je samo sopstveno telo i duh potrebno da se kreira umetnost. Treba biti vredan i posvećen, uprkos svemu što drugi iziskivali od nas. I DON’T CARE! Pravom cvetu je potrebna divljina da može cvetati, tako i pravom umetniku je potrebna sloboda da može stvarati. Ipak, mi, jedni drugima uskraćujemo tu slobodu bez ikakvog razloga.

Otišao sam na klas koji se nije održao, ali sam sedeo i razgovarao sa Jeremyjem o smislu ljubavi i veze. Koliko mi očekujemo od svog partnera, a koliko su očekivanja uopšte potrebna? Uvek pokušavamo da tražimo mnogo detalja od drugih, u suštini uskraćujemo slobodu za sve čudesne stvari koje nam se mogu desiti. Ne kraju ćemo i dobiti ono što očekujemo, ali uvek nešto izostavimo, i sve padne u vodu. Uvek smo nezadovoljni. Nikada se ne pitamo koliko nismo ustari zadovoljni sa samim sobom. Ljubav jeste suština svega postojećeg, ali je retko ko zapravo spozna. Ona je bog, sveprisutvna, uzvišena sila kreacije, a opet toliko personalna i živa da je se treba tretirati kao i svaku drugu osobu, s poštovanjem.

Došlo je vreme da izvođenje počne. Veliku odgovornost imam prema misterijama. One su tajne i svete. Priča bezuslovne ljubavi i strasti, ali i gubitka. Prepurtili smo se iprovizaciji uz malo ograničenja u formi. I sve je plovilo. Ipak na kraju nam je nedostajalo još vremena. Odjekivalo je pitanje gubitka nečega što nam je najdragocenije. Sve što je lepo mora da umre. Zapravo sve umire, transformiše se, i ponovo se rodi u nekom drugom obliku. I opet iznova, drugačije, promenjenije, evoluirano. U tome i leži tajna misterija, otkrivena samo posvećenima. Misterija transformacije. Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Ali uvek se nešto vrati. Ako darujemo ljubav, dobićemo ljubav za uzvrat. Možda ne od iste osobe, ali od druge sigurno. Prepoznajemo tračke svetlosti srodne duše u drugima, i prepustimo im svoje srce, i oni ga odbiju, samo zato da očiste put našoj pravoj ljubavi koja tek treba doći.

Bdenje je kompletirano. Misterije mogu početi.

Hvala Jeremyju na dokumentaciji i podršci i Normi na učešću i kreaciji. 

Četvrtak, 20.04.2017.

Eleusinian Mysteries

Bez kafe se ne počinje dan. Počeo sam redovan jutarnji ritual: stavim vodu da provri dok operem zube i umijem se, zatim napravim nes kafu sa sojinim mlekom i dve kašičice žutog šećera. Kafa i flašica vode su pored mene. Uključim kompijuter da odgovorim na mailove kad ono haos. Chat se samo pali – 5 chatova u isto vreme i gomilu drame. Jedni umiru, drugi mene hoće da sahrane, treći traže potvrdu mog prijateljstva, a ja još nisam ni gucnuo kafu. Pomislih – bože ubime sad, ili ću da zapalim kompijuter. Šta li je sad? Nekako popih tu kafu i za trenutak se bura smirila. Otišao sam na sastanak rano. Koliko sam samo izgubio entuzijazna, posebno kad me dočeka neki metuzalem stariji od biblije da mi glumi osobu od autoriteta. Ja nemam autoritet, ja sam slobodan umetnik, ja nikome ne odgovaram. Kako sam doživeo moralni šamar tako sam istog momenta izleteo iz memljive knjižare na ulicu. Svratio sam do mojih divnih gotičara. Kako su mi nedostajali. Kako mi sve ono crno, sinistralna muzika i sarkazam nedostaje. Zašto sam sebe zakopao ovim ružičastim svetom, nekad se pitam... Ovo beše adrenalinska inekcija, mala doza gotičarenja. Znam da se više tamo ne mogu vratiti, vrata tog sveta su mi zauvek zatvorena, sve dok je kraljica živa, a i ja sam već mator. Matori gotičari ne nose šminku, to je prirodan ten... Dimirije mi je otvorio tarot i rekao neke zanimljive stvari. U budućnosti me čeka još puno neprilika i prepreka. Ah, pa to je samo još jedan novi dan.

Kako sam izašao iz crnog raja nastavi se drama, rasprave i pravdanja. Razumem da mnogi umetnici drže svoj nivo, da ne prihvataju kompromise za svoj rad i ja to podržavam i cenim. Pitanje je onda da li sam ja dobar umetnik ako prihvatam kompromise. Ja baš prihvatam kompromise, moj čitav život je kompromis. Plašim se ako ne prihvatim uslove da neću ni raditi nigde. Praktično i ne radim nigde, čega se onda plašim. Opet pitanje ljubavi. Već me puno puno ljudi mrzi, umoran sam da iznova stvaram nove neprijatelje. Umoran sam veoma. Neka jutra se budim sa osećajem kao da sam pregažena mačka. Čitavo telo me boli, i nemam volju nizačim. Mrzi me da dišem. Ipak nekako preguram dan, i iznova.

Došla je Norma i počeli smo da se spremamo za nastup. Prve misterije se spremaju da se ostvare. Bogami ceo prostor je bio pun. Slavimo veličanstvenu boginju Demetru i njeno putovanje po svetu i u dubine podzemlja kako bi pronašla svoju ćerku. Ipak je bilo kasno, Persefona je pojela nar iz podzemlja i više se nikad ne može vratiti. Zemlja je prestala da rađa, svetom je nastupila glad i beda. Bogovi ipak odlučiše da naprave kompromis i dopuste da se persefona vrati na zemlju na 6 meseci. Opet taj prokleti kompromis. Ko sam ja onda da se bunim kad i bogovi prihvataju kompromise. Možda sam i ja bog, možda sam ja persefona.

Sve je prošlo spektakularno i do kraja dana sve se dovelo u red. Rodila se nova inspiracija. Potrebno je da skupim 200 eura kako bih otišao da vidim majstora, pa sam odlučio da za svaki moj nastup tražim donaciju od ljudi, valjda ću nešto skupiti, valjda ću naći način da preživim. Pomozite, igraću za vas!

Saznah još jednu informaciju – pa danas je počeo retrogradni pluton. O veliki bogovi, pa imali kraja? Kažu da on donosi veliki uspeh, ali da je put prepun prepreka. Per asper ad astra. Šta je pa novo.

Hvala bogovima neba i zemlje, hvala Danijeli Vučković, Jeremy Lecerfu i Normi Ferreiri na podršci i dokumentaciji. 

365 dana kreacije - XVI dan

Ponedeljak, 17.04.2017.

The rite of Luna

Polako se spremamo za Eleustinske misterije. Svaki od ovih obreda jeste priprema za misterije. Obred Lune je bio poseban. Danas je drugi dan uskrsa ili kako ga u narodu zovu beli ponedeljak, i bio je svetao. Ponedeljak je dan posvećen mesecu, lunedi kako ga Italijani zovu. U drevna vremena verovalo se da mesec vlada emocijama, tajnama, psihom, dubinom duše... I ovaj performans odnosno molitvu mesecu izveo sam pomalo teško, ali kao da je trajao čitav dan.

Danas smo dočekali jednog neverovatnog čoveka. Jedan sadu, svetac iz indije danas je došao da nas poseti. Upoznao sam ga prošle godine i sada se susrećemo opet. Samo prisustvo njegovo pročišćuje dušu. Svaka njegova reč se sama manifestuje.

Govorio je o čistoj božanskoj ljubavi. Takva ljubav je bezuslovna i konačna. Kažu da se bog manifestuje u srcima svih bića u univerzumu, i samim tim trebamo voleti čitav univerzum ispunjeni strašću to je naš cilj i način da se izdignemo iznad materijalnog sveta iluzija, koje donose samo patnju. Jednu zanimljivu stvar je naglasio – ako plačemo za iluzijom iluzija će nas snaći, ako plačemo za božanskom ljubavlju ljubav će nam biti uzvraćena. Ovo plakanje se nije odnosilo na tugu već na suze ekstaze.

Ovo svetu manjka strasti i poštovanja, filantropske ljubavi. Zato i nemamo duhovnosti, duboko smo zaronili u iluziju i gorko patimo svakog momenta. Giving others the freedom to be stupid is one of the most important and hardest steps to take in spiritual progress. Conveniently the opportunity to take that step is all around us every day. - Thaddeus Golas Teško je ne osuđivati druge koji čine nešto loše ili pogrešno, ali oni su u iluziji, treba naučiti to i stalno ponavljati. Zato ljubav treba biti bezuslovna za sva živa bića. Poslati svu ljubav i ne očekivati ništa. Dokle god očekujemo tada i patimo.

Igrajući butoh naučio sam da je čitav svet lep takav kakav jeste. Bića predstavljaju čiste duše zarobljene u oklopu materijalnog, iluzija. Kada zaronimo u dubine pronaćićemo pravo lice i izdići se iz sveta dualnosti, sveta dobrog i lošeg. Dobro i loše ne postoji, sve je lepo jer je božanska tvar, umetničko delo. Igramo i volimo u trenutku ma kakav taj trenutak bio, jer on traje večno.

Hvala veličanstvenom Sadhu Maharaju što nas je blagoslovio svojim prisustvom. 

365 dana kreacije - XV dan

Nedelja, 16.04.2017.

Holy rites of sun

Iznenađensam činjenicom da su ljudi ove godivne antiprotivni svemu. U decembru i januaru sam uvredio neke ljude samo zato što sam im čestitao božić. Navodno obrazloženje jeste da je porodica precenjena i da nema potrebe za lažnim slavljem, i da ja nemam pravo da im to naturam na nos time što ću im čestitati. To se nastavlja i sada za uskrs, atmosfera je globalno kao da su svi postali radikalni protestanti.

Ja volim praznike zato što nas podsećaju na proslavu života i promena u prirodi. Vreme kada smo slobodni da posvetimo vreme bližnjima bili oni naša porodica ili prijatelji, ili generalno podeliti ljubav sa nekim. Šta ja znam, ja želim da budem srećan, a slavlja me čine srećnim. I na to mnogi postavljaju, pa zašto mora taj dan, zašto to nije svaki dan? Pa zašto nije?

U drevna vremena ljudi su uviđali posebnost određenih dana, kada je energija vremena posebna u odnosu na ostatak godine. Neki periodi su predstavljaju promene, pa se ritualnim putem sve menjalo. Mi smo i dalje bića prirode, a sama spoznaja važnosti ovih dana nam daje moć da se pripremimo. Npr. uskrs je period početka prleća kada menjamo sve iz zimskog u letnje. Neki proslavljaju proleće neki uskrs. Poenta je radovanja, življenja u trenutku. No, nije bitno, kažu svet je u progresu, pa možda i to odbacivanje duhovnosti je progres.

Danas sam performans posvetio suncu, njegovom rađanju i jačanju. Iako je kiša padaja, snaga sunca je bija posebna. Nedelja je dan sunca i prethodi performansu koji ću izvesti ove nedelje, a inspirisan je upravo drevnim misterijama. U prošlom veku grupa templara u Britaniji je napisala scenario za okultnu predstavu Eleustinski obredi. Scenario je sastavljen od obreda sunca, meseca, marsa, merkura, jupitera, venere i saturna. Za svaki dan u nedelji. Tako pratim dane i obrede. Cilj je biti svestan kvaliteta u nama na koje utiču te posebne planete. U antičko doba to su bili veliki bogovi Olimpa. Sunce nam daje svetlost i snagu, vitamin D. Svetlost isceljuje naše telo i naš duh.

Duhovnost je bitan deo mog života, ali i same umetnosti. U njemu pronalazim inspiraciju, a lično mislim da je i ovom svetu potrebno više duhovnosti. Možda je loša predstava o duhovnosti ono što odvraća ljude, što ih tera da negiraju sve što je vezano za isto. Umetnost kao takva ima ulogu da oplemeni ljudki duh, iako možda umetnik to negira. Zato slavimo umetnost danas!

Hvala mojoj sestri Gorani na pordšci i dokumentaciji!

365 dana kreacije - XIV dan

Subota, 15.04.2017.

Secret rite of saturn

Obaj obred – performans bio je intimno izvođenje za posebnu odabranu publiku pa sam u obavezi da ostavim ovaj performans u tajnosti, shodno tome nisam u mogućnosti da iznesem ni jedan detalj. Neki bi rekli da ovakvo izvođenje nije legitimno, ali to pitanje je relativni. Ako savremena avantgardna umetnost ruši pravila ustaljenog meinstrima i klasicistickih zakona onda te stvari nisu bitne. Kao što je butoh u stvaranju negirao sva dosadašnja pravila poput izvođenje u pozorištu na bini, izvođenje na distanci od publike i sl. Susrećemo se takođe sa jednim jako bitnim problemom današnjice da umetnik mora biti sam svoj menadžer. Pored redovnog svakodnevnog višesatnog treninga i istraživanja, i svakodnevnih životnih obaveza, poput kuvanja, pranja, spremanja, primoran sam da pozivam ljude na svoja dešavanja, da reklamiram, iako sam mnogima dosadan zbog toga, da šetam po gradu i tražim i molim mesta za izvođenje, da skupljam novac za kostim i/ili čak da pravim kostim, i naravno da pregovaram i ražim način da preživim. Naravno to javnos ne zanima, i u neku ruku i ne treba. Treba da ih zanima moje izvođenje. Proces stvaranja do izvođenja je mučan i težak, sad zamislite svakodnevno izvođenje, 24 sata je malo. Već godinama intervjuišem ljude i raspitujem se za potencijalne osobe koje bi radile poseo producenta – menadžera, ali bezuspešno. Pa i ovim putem apelujem.

No ovakvih performansa će biti, kao i onih kojima nije moguća dokumentacija. Na žalost svi smo dovedeni do takvih situacija. Da bi umetnik učestvovao na festivalu ili u nekom prostoru mora obezbediti sveže snimke svojih radova, kao i bogatu biografiju i portfolio, iako niko to ne želi da čita i gleda. Pa pošto su kriterijumi bili previše laki neki su uveli pravilo da radovi ne smeju biti stariji od 6 meseci, zatim čak i do mesec dana, što znači da se od umetnika ošekuje da izbaci rad svakog meseca. Tu sam došao na ideju da radim ovaj rad, ovde ima radova svakog dana. No, granice se pomeraju: negde je neophodno da se radovi dokumentiju prvo u vidu fotografije, a sada i u vidu videa. Neki traže delove performansa, a većina čak i ceo. Pa pošto ni to nije bilo dovoljno zahteva se visoka produkcija samog videa. Tu nije kraj, nov zahtev je da se umetnik poznaje lično kako bi mu se možda bukirao prostor negde za godinu dana da izvede taj rad koji je poslao u vidu visoko kvalitetnog videa pre godinu dana, stim sto rad ne sme biti stariji od mesec dana. Iako ovo nije naravno izvodljivo, zahteva se pored ličnog poznanstva da se umetnik bolje upozna. Ne završava se onim staromodnim da umetnik mora da spava sa nekim, da barem, tako bi bilo lakše i kraj mučenja. Novi detalj je da se „sudije“ pozovu na živo izvođenje u visokoj produkciji kako bi se lično uverili u kvalitet i verodostojnost.

Na kraju kada dođete do svog termina i prostora, prostor zahteva da vi sami pozivate publiku, čak u zemljama gde ne poznajete nigde nikoga, da sami producirate i na kraju izvodite. A publika je različito teška od grada do grada, od država do države. Zahtevaju blizinu ili daljinu rastojanja u odnosu na izvođača. zahtevaju interakciju ili ne, zahtevaju efekte, skupe kostime, preciznost i istreniranost, izdržljivost, relativnu dužinu trajanja...

I tako bez kraja pravila. Umetniku se ne dopišta da slobodno stvara svoj rad iz čiste inspiracije, već da se prilagođava zahtevima. Ni ovde nije kraj. Da bi umetnik upak preživeo i priuštio i produkciju i bilo šta mora da konkuriše kod fondova za novčanu pomoć koja u većini slučajeva ne pokriva honorar, tako da umetnik gladuje i živi na ulici. Zahtevi za rad jesu da delo uključuje rad sa nacionalnim, verskim, seksualnim, rodnim manjinama, decu, starce, edukaciju, podežavanje ili nipodaštavanje poretka, da se prilagođava smetskoj temi te godine ma koliko ona bila nebulozna.

I da zaključimo, umetnik ni jednog momenta nije slobodan da stvara svoje delo, već mora da se prilagođava svim tezama i pravilima društva kako bi preživeo.

E da, ja ne ispunjavam ni jedno pravilo. Ne želim nikome da se prilagođavam niti da se povinujem zahtevima. Ovaj rad traga za konačnom slobodom stvaranja. Nedostatak hrane nazivam postom, nošenje stare odeće kostimom, spavanje na ulici performansom. I kada tako posmatram stvari lakše mi je, teško je ugoditi ovom društvu, ja želim da budem slobodan, bez pravila i ograničenja. prihvatite ili ne.

Hvala bogovima što su mi pružili život.

365 dana kreacije - XIII dan

Petak 14.04.2017.

The Rite of Venus

Ja se opet izvinjavam zbog pravopisnih nepravilnosti u mom pisanju na ovom blogu. Znam da to nekim ljudima jako smeta i bode oči. Nema načina da opravdam to ali sta da radim. Danas je trinaesti dan rada i do sada sam više kritika nego podrška dobio. Još jednom se izvinjavam na nepravilnostima, ali pored mnogo obaveza uhvatim ovih par minuta da napišem i nemam vremena da lektorišem. Nekad mi stvarno znači mala podrška, poslata ljubav i lepa reč, nije mi prijatno da konstantno slušam kako ništa ne valja što radim.Razumem da mnogi nisu imali loše namere kada su iznosili kritiku, ali meni ipak više znači podrška. Svakako neću odustati od ovog podviga uprkos svemu. Hvala.

Pričamo o opraštanju, kako? Teško, ali moguće. Dobro je oprostiti, oproštaj osobađa našu dušu. Neko i ne misli da je pogrešio, i da mu oproštaj treba. Oproštaj treba nama. Da bi smo oprostili trebamo želeti sve najbolje osobi kojoj opraštamo. Da se molimo za njega, da želimo dobro, sreću i uspeh i njemu i njemu bližnjima. Samo tako možemo osloboditi našu dušu. Sada vas molim za oproštaj zbog nesavršenosti mojih radova – poželite mi sreću i uspeh i podržite ovo moje putovanje. Pokažite mi da pratite, da čitate. To će mi puno značiti. Svi ovi tekstovi će na kraju biti ispravljeni i objavljeni. Imajte malo strpljenja samnom.

Ipak je ovo poslednji dan intenzivnog retrogradnog merkura, komunikacija je u velikom haosu.

Mnogo inspekcija ima i ne smeta smo moje pisanje, izgleda da smeta moje citavo postojanja. Ne interesuju me ogovaranja, ali priča da iza mog rada stoji skrivena namera i sinistralni planovi je zaista zastarela. Urbana legenda o meni kao satanisti, hmm, zasto neko misli da me to vređa, ne mogu to da shvatim ozbiljno. Jos jednom – rečenisa „ne možeš ti“ je notorna glupost, naravno da mogu, pa makar me ponovo tukli, cenzurisali ili šta već. Ko ne želi da gleda nek okrene glavi.

Posetio sam Fijuk sajam sa Majom, malo smo se promuvali po gradu pa otišli na kirtan. Uživao sam u kirtanu. Kao da me je postepeno uvodio u trans. Obred venere išao je iz srca spontano inspirisan Zaar ritualom. Manjka mi opet dokumentacije, ali i to sam unapred najavio. Ovaj dan me je podstakao da razmišljam o ljubavi. I milijardu pitanja se otvaraju. Ni na jedno nemam odgovor, ali barem imam novu inspiraiciju.

Hvala svima na pažnji i Mayi Reef na fotografiji. 

365 dana kreacije - XII dan

Četvrtak, 13.04.2017.

Ultimate freedom

Svi smo mi deo jednog sistema univerzuma. Međusobno ovisimo jedni od drugih. Zajedno dišemo, zajedno smo srećni, zajedno tugujemo i zajedno umiremo. Sve što se jednom činiocu dešava direktno ili indirektno utiče na čitav sistem. Ali postoji iluzija odvojenosti. Svaki činilac je refleksija čitavog sistema. Npr. čovekov organizam je jedan sistem. Ćelije su činioci tog organizma. Kada ćelije odluče da spavaju na određeno vreme one postaju neakivne i zovemo ih ciste. Kada pak jedna grupa ćelija odluči da se odvoji od sistema i počne da funkcioniše zasebno, misleći da je posebna i individualna, ali i dalje koristi sistem ne dajući mu ništa dobro za uzvrat, ta grupa ćelija postaje tumor, i tome nema promene. Kao što rekoh svaki sistem je refleksija većeg. Tako i ljudsko društvo fnkcioniše na isti način. Ma koliko mi mislili sebično da naš život i ponašanje na utiče ninakoga, niti da tuđi životi i ponašanja ne utiču na nas, to je samo iluzija. Ja sam ti i ti si ja. Odgovorni smo jedni za druge. Ako jedan činilac pati, pati čitav univerzum. Nije moguće zatvoriti samo oči. Ciste su najpodložnije korupciji i pridruživanju tumorima. Možda grešim što se tiče nauke, ali želim predstaviti našu ulogu u društvu.

Osnovna jedinica tog društva je porodica. Ako nešto ne funkcioniše unutar te male zajednice, teško da će činioci te zajednice moći da funkcionišu van nje. Treba prvo očistiti sneg ispred svoje kuće. Danas je u mojoj kući puno snega. Niko nisakim ne razgovara, i atmosfera je učasno zategnuta. Ali ja ne razumem zašto. Ne znam zašto su svi u takvom raspoložanju, zašto smo tako nesrećni. Zbog para? Pare su iluzija. Ja nisam vlasnik ničega, i niko drugi nije vlasnik ničega. A onda kažu pa radio sam da zaradim. Svi radimo na održavanju sistema, na ovaj ili onaj način, to je naša uloga. Novac niti išta materijalno ne nosimo nigde posle smrti, samo svoju dušu. Zašto je onda to materijalno problem, ako je iluzija? Samo zato što je iluzija, što mislimo da vredi nečemu, da na je bitno. Ništa nije bitno. Trenutak je bitan u tom trenutku.

Nemam ništa novca i ne znam kako ću preživeti sledeći dan, a ja radim ovaj veliki projekat. I pored toga danas mi je prišao prosjak na ulici i ja mu dadoh 200 dinara. To je moja današnja povratna karta. I možda će popiti, možda će kupiti drogu, možda skuplja za makroa, a možda je stvarno gladan. Više nije bitno. Novac nije bitan. Nije moj. Sutra ću ja moliti za 200 dinara za hranu. Užasno sam gladan i umoran. Imamo osećaj kao da vlada anarhija u zemlji. Svi rade kako im se hoće, sebično i bahato. Biciklisti voze bicikl trotoarom, majka šeta bebu u kolicima po biciklističkoj stazi, pešaci prelaze na crveno, i svi histerišu. Nije ni čudi što u mojoj kući vlada depresija. Ajde da neko progovori nešto, ali ona vojvođanska tvrdoglavost i „bolej da cutimo“ sindrom je jako jako iritantan.

Probao sam da nađem nešto za kostim u second handeu, ali nema ničega i užasno su neljubazni. Odustao sam od potrage, pa šta bude, nije bitno, kad mi se nešto neda neda mi se. I opet imam pesmu u glavi: I am an anti-Christ, I am an anarchist, Don't know what I want, But I know how to get it, I want to destroy the passerby.

E da zaboravljam, pa najvažnija stvar je da su mi prihvatili rad na međunarodnom butoh festivalu u Čikagu. To je bas velika čast. Samo iz nekog razloga zaboravljam da se radujem.

Danas nisam mogao da ostvarim dokumentaciju. Trebalo je da održim predavanje, ali se pojavio samo jedan dečko, pa smo popričali o Butoh umetnosti. Nekada je dovoljna samo jedna osoba. Praznici su počeli, i verovatno će trajati još mesec dana. Nisam siguran da li će biti protesta tokom praznika, ili protestanti slave. Retrogradna faza merkura je sad najintenzivnija još dva dana, ali ludilo će trajati još par nedelja. Nekada dijagnoza umanjuje ludilo.

Hvala Jeremy Lecerfu na podršci.