365 dana kreacije - XXIV dan

Sreda, 26.04.2017.

In love with devil

“...it is weak and silly to say you cannot bear what it is your fate to be required to bear.” - Charlotte Brontë, Jane Eyre

Jedan od onih dana koji se izgleda kao da se nikada neće završiti. Otvaraju se mnoga vrata i poglavlja, dok se druga zatvaraju, a neka stara zatvorena opet otvaraju. Moje oči sve više vide sve, i moje uši sve više čuju sve. Iako i dalje nosim teskobu nepravde, čula su mi sve jača, mnogo jače mogu predvideti dešavanja. Novo shvatanje je da intuicija ne postoji već da sami mi prizivamo to. Hmmm. Zovite me primitivnim, ja u to ne verujem. Držim se dobre stare intuicije, telepatije, levitacije, zmajeva, vila, vampira... Čarolija ne prestaje. Ako ne dolazite sa savršenom ljubavlju i savršenim poverenjem niste dobrodošli u moj svet!

Održao sam divan klass sa Normom i jednim mladim igračem iz Strazbura koji samo posećuje Beograd, a izrazio je želju da dođe na klass. Drago mi je da nekome ko želi darujem nešto. Samnom je lako, samo pitaj i pokaži mi želju, dobićeš. Ja nisam nimalo sebičan, bar za ono što imam. Budi prijatelj i fer. Mada učim da ne očekujem niodkoga ništa. Za sve što pružeim možda 10% dobijem nazad, ali nema veze, jednom će doći u nekom drugom obliku. Energija kruži i protiče, nemože biti uništena, samo transformisana.

Klass smo završili i otišao sam da pozdravim Maharaja. Samo na trenutak sam došao da ga vidim poslednji put jer uveče odlazi za Litvaniju. Prostor je bio pun ljudi. Baš divno. Nekako su svi delili neku lepu energiju. To Maharaj zrači, on je pravi svetac, toliko blizak bogu. Došao sam na 5 minuta i nisam žele da idem. Znao sam da me napolju čeka surovi materijalni svet, koja budala bi se vraćala tome kada si u prisustvu božanskom. No, damoni svakodnevnice zahtevaju da idem. Eto to je nada, vidim nadu opet. Nada je ono saznanje da ipak nečeg ima izvan.

Propešačio sam mračne ulice savamale, na svakom ćošku me je čekao neki čudni imigrant koji je tražio nešto. Devedesetih su se tuda muvale prostitutke i narko dileri, sada izbeglice. Ovi su nudili, a ovi pak u očaju traže nešto. Ovde je nada transformisana, ona je očaj. U samo par trenutaka video sam i raj i pakao. Ipak je istina da je sve na zemlji, u ovom slučaju u istoj ulici. Stigao sam do Ben Akibe i „Vašara Taštine“ koji se tu odigravao. Uvek mi je neprijatno kad dolazim tamo, i pomalo negativno. Ne volim da idem tamo, baš ne volim. Sve se brzo odigralo, iz nekog razloga bacio me je da odradim iako nikoga nije interesovala moja poezija, doduše nikoga ne interesuje ništa tamo. Svako dođe odradi ode. Kao da drugi ne postoje. O kvalitetu ne želi ni da komentarišem. U Srbiji je najvažnije da imaš samopouzdanja i da si siguran u sebe, šta i kako radiš nije baš bitno. Ja sam od onih koji nemaju samopouzdanja. Jedna kritika zna da me slomi, a ovako ignorisanje me povredi baš. Ne razumem zašto bih dolazio više ako nema poente moje prisustvo.

Otvorio sam svoje srce baš. Izneo veoma intimnu poeziju, i nikoga nije bilo briga. Sad ću ovde objaviti, pa će pročitati onaj kojeg zanima:

In depth

In depth of my black heart

I search for your forbidden face

And on the far distant

You teach me how to cry again

My bitter curse is stronger than life

I see you but I cannot talk

I am mute; there is no voice, no more

Just cold and heavy breath of repentance

The king of lilies, your ordeal is so bright

Brighter then I can watch for I am the sinner

The dark demon, fallen angel, evil witch

Forgive me my king…

Zaljubljen u đavola

Video sam svog gospoda

samo na trenutak

i zaljubih se

a on nestade u dobinama pakla

Poslušaj me gospodaru odbačenih

Pali anđele krvavih krila

Poslušaj me o ti prinče prognanih duša

što lutaju u agoniji

Poljubac je tvoj pomračio sve staze u mom srcu

Poljubi me još jednom o prokleti kralju

Nudim ti moju dušu

samo da još jednom osetim tvoje otrovne usne

Ti đavole andjeoskih očiju

ti koji čezneš za ljubavlju

ja ti se predajem bezuslovno

ja ti se predajem potpuno...

Obeležio si telo moje svojim dodirima

podario si mi veliku moć sinistralnih veštica

tvoje čisto zlo sad struji mojom crnom krvlju

a ja samo želim tebi da služim, da te volim

poljubi me još jednom o mračni među najmračnijima

dodirni me svojim krvavim rukama

pij toplu krv sa mojih usana

dajem ti se da umrem u tvom zagrljaju...  

Ja ne znam da volim nikoga kao što volim tebe

Nikada me niko neće voleti kao što me ti voliš

I sečem vene i krvarim do poslednje kapi

samo da ti dokažam da te volim do kraja...

Rekao si mi da sam lep

Rekao si mi da sam lep

Poljubio si me

Dodirnuo si me

I više te nisam video

Sreo sam starog ljubavnika

Rekao mi je da sam lep

Ali on nije ti

I sve što je lepo mora da umre

Sreo sam bivseg udvarača

Rekao mi je da sam lep

I da ne trebam lose stvari da činim sebi

Ali sve što je lepo mora da umre

Video sam dragog prijatelja

Rekao mi je da sam lep

Da sam bio lep dok si me ljubio

Ali sve što je lepo mora da nestane

Sanjao sam te

Rekao si mi da sam lep i poljubio me

Probudio sam se

Sve što je lepo umrlo je

Posle mog kraha nastup su imalu Misa, Kole i Ljuba. Njih su još neki i slušali, u svakom slučaju su se oni barem zabavili, i bilo je baš lepo. Sišli samo svi dole da pogledamo evin film, a sala se ispraznila. Već drugi put njoj se to dešava, veoma nepravedno. Film je bio baš lep, poetski i intiman. Uživao sam i dobio ogromnu inspiraciju, želim sa njom da uradim jedan film, radićemo na tome ubrzo. Radujem se baš.

Stigao sam kući pun inspiracije. Moji su sedeli i raspravljali o sestrinoj svadbi. Samo smo došli k sebi u jednom trenutku i shvatili da ona odlazi u drugu kuću, i da neće biti sa neme, i svi su počeli da plaču. Baš je bio emotivni trenutak kada smo shvatili da smo odrasli, da se sve menja, da je život u nekoj sredini. Dan je protekao pun emocija. Kao božanstvena komedija, putovao sam kroz svetove.

Pred sam kraj čitao sam poeziju na internetu, interesovalo me je vojvođansko stvaralašvo. Naišao sam na pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Neke pesme za koje nisam ni znao. Verovatno su posvećene njegovoj umrloj ženi i deci. Pesme su duboko emotivne i tužne. Nastavio sam da čitam i plakao. Osetio sam neku srećnu tugu u sebi. Neka prijatnost, emotivnost i tugu. Posebno osećanje, posebna qualia. Stoji samo da istražujem šta je to? Možda neki poseban oblik nade. Videćemo.

Hvala Jeleni Aranđelović na dokumentaciji i svim divnim ljudima i prijateljima na podršci.