Ponedeljak, 03. Mart
2017.
Devotion
Drugi dan je prošao.
Jutro je počelo sa neverovatnim talasom negativne energije. Nije to bio weltschmertz, to je bio weltzorn, svetski bes. Slušao sam
diskusiju jednog gurua. Shvatio sam neke zanimljive stvari, video neke drage
ljude, ali svo vreme sam nosio nekakvu teskobu u srcu. Odbijam da prihvatim
bol. Znam da čitav bes ide iz nezadovoljstva, ali tu smo gde smo, ovo je
materijalni svet, i život nije fer, i nikad nije bio, i nikad neće biti.
Našao sam se sa Ivanom na
trgu. Popili smo kafu i uputili smo se ka paviljonu Cvijete Zuzorić. Odlučio
sam da tu izvedem drugi performans. Deca su se igrala kod ulaza. Tako vesela i
bezbrižna. Izašao je jedan od umetnika, člana ULUSa i besno je terao decu.
Uplašena deca su se izvinjavala, ali bes se nije smanjivao. Podsetio me je na
nemilosrdnog geštapovca. Nije samo decu uplašio, uplašio je i nas. Dan je bio
sunčan, prijatan vetar je duvao. Pronašli smo jedan deo na zgradi između dva
stuba koji je bio išaran grafitima. Na zidu je pisalo: I don’t wanna be your friend, I wanna kiss your Neck. You
are the one. I hate that I love u. Sorry.
To je bilo to mesto.
Mesto gde je neko posvetio svoju ljubav i strast. Mesto mog posvećenja. Umro
sam i rodio sam se ponovo. Vreme je da započnem svoju iniciaciju. Pustio sam
pokret iz srca, i energija ljubavi ovog mesta me je nosila. Umetnost je
sloboda, a sloboda je ljubav. Ljubav je svugde. Teskoba je nestala u meni,
ponovo mogu disati.
Odlučili smo da prošetamo
kalemegdanom. Razgovarali smo i divili smo se predivnom purpurno crvenom nebu
koje je oslikavalo zalazeće sunce. Samo dišemo i idemo dalje.
Hvala Ivani Ranisavljević
na podršci i dokumentaciji.
Нема коментара:
Постави коментар