Petak, 21.04.2017.
Libation for the mysteries
Vratila se zima, ili neka hibridna kombinacija zime i
jeseni. Hladno je i sumorno. Dan za pripremu za velike misterija. Ne znam šta
to fascinantno pronalazim u tami i ovom sumornom dobu. Čak i kiša i vlaga mi ne
smetaju. Raspoloženje svih ostalih je na ivici. Tmurno je nebo, tmurna su srca.
Vreme je da se ne izlazi iz kuće. Sve izgleda kao netflixova serija,
melanholično i tmurno. Izgleda da ova globalna manipulacija baš utiče
neverovatno. Zašto ja sve to posmatram sastrane, i pomalo me iritira ovakvo
stanje. Ovo je mesto gde umiru snovi. Opet se otkazuju svi planovi i dogovori.
Došlo je vreme da računamo da posle svakog suncanog dana ide kiša. Nemojte se
previše smejati, plakaćete sutra. I ostale narodne mudrosti. Nikome se posebno
ne živi, ne diše. Baš je sumorno u umovima ljudi. Suicidna atmosfera. Doba
patnje, doba melanholije, doba bola. Ali zašto? Nedobijam ni jedan odgovor.
Činimi se da šta god uradim neće valjati. Kako da me ne proguta svo to sivilo?
Nego
ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i lijući joj
nalive, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po
gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, jer bejasmo siti hleba i beše nam
dobro i zlo ne viđasmo. – Jeremija 44:17
Libacije ili nalivi kako se u ovom citatu navodi
predstavljale su žrtvene ponude bogovima na oltaru u vidu procipanja neke
tečnosti. Libacije su posebno prisutne kod rimljana i tračana. Predposlednji
dan Eleusinskih misterija kada se bogovima prinosila žrtva. Žrtva je simbolično
odricanje od nečega zarad viših ciljeva. Tako se i ovde postavlja pitanje
odricanja. Odricanje od posebno vrednih stvari, od onoga što nam ne čini loše.
Ponoviću citat od prethodnog dana: Ako
volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se,
ako se ne vrate, nisu za nas. Darujemo slobodu kako bismo naučili
bezuslovno da volimo. Voleti, to je samo po sebi pokret, proces, čin, momenat.
I ništa više nije bitno. Uzvraćena ili ne uzvraćena ljubav nije naša stvar,
nije naša odgovornost. Važno je dok mi volimo, dok šaljemo ljubav svetu.
Izgleda da ovom svetu manjka snage, a ljubavi gotovo
da nema. Zakopana je u slojevima sivila i bezvoljnosti, očaja i mizerije. Čak
je i tuga za nečim besmislicama deo čitavog zakopavanja. Sahranili smo žive
duše, prokleli ih na put u pakao bez povratka. Ovo je materijalni svet, svet
dualnosti gde se nasumično smejemo i plačemo, i cilj nam je da sve to
prevaziđamo. Dokle god se držimo sivila, nećemo napredovati...
Hvala sivom danu na inspiraciji.
Subota, 22.04.2017.
Eleusinian Mysteries II
Ne volim da ustajem rano ujutru. Istočnjačka učenja
kažu da treba ustati pre pet i provesti vreme u meditaciji, i vredno započeti
dan. Naš zapadnjački, moderni život iziskuje mnogo toga. Legneš kasno, radiš
ceo dan, nerviraš se, stalno si pod stresom, presijom, boriš se za svoj život,
za svoje ideale, i na kraju najslađe je kada zagrliš svoj krevet. Nisam
sastavio ni 5 sati sna iako me je čekao važan dan, dan konačnih misterija.
Spremio sam se i otišao sam da se nađem sa ekipom koja snima film u kojem ja
učestvujem. Snimali su moje putovanje u tramvaju. Nikada se ne vozim tramvajam,
pomalo me i plaše one stare krntije, ili će se zapaliti, ili će jedan deo
ostati negde usput. Snimli su me naslonjenog na poslednji prozor. Sunce je pržilo
kroz prozor, iako se je od sunca krijem jer imam reakcije na koži, ipak sam
ćutao i prilagodio se. Trajalo je sat vremena, mnoge stvari smo ponavljali,
nikako da stignemo do Džezve. Čak i sam ulazak je bio prices koji se snimao.
Najzad smo seli, naručili kafu i krenuo je uskoro
intervju. Usporio sam svoje misli, i krenuli smo. Intervju je bio prilično
prijatan, naravno opet smo morali neke stvari ponavljati. Dotakli smo bezbroj
tema koje su veoma zanimljive. Danima se promiče priča publike: kako animirati
publiku? kako ostvariti interakciju? kako privući ljude? ko je publika? kako im
se dodvoriti? Interakcija, interakcija, interakcija... Stalno se ponavlja ista
stvar. Pa zašto imamo toliku potrebu za jeftinom i površnom zabavom? Samo je
dovoljno prepustiti se!
Ekipa filma je stvarno divna, neočekivano, i nadam se
da će i sam film ispasti dobro. Probaću da isključim svoj ego, i da se
prepustim. Mislim da će mi dosta značiti ta saradnja. Na stranu sve, zahvalan
sam za iskustvo.
Snimali su me dok se zagrevam, šminkam i pripremam.
Ponestajalo nam je vremena. Šminka je prvi put zakazala ko baksuz. Doneo sam
nemačku šminku, a kvalitet je jako loš. Izgleda da trebam da se držim mojih
kineza. Nisam imao drugog izlaza. I naravno neko se našao pametan da mi kaže –
zašto nisi probao šminuku, znao bi da je loša pa bi uzeo novu. Nemam para, zato
i nema više šminkanja. Jedna šminka me košta 40 eura, a baš mi se ne da da
zaradim u poslednje vreme. Ovde ipak šminka nije najbitnija, iako bi sve
izgledalo bolje. Misterije su počele. Iskustvo je bilo čudno. Borba između
svesnog i podsvesnog. Putovanje u podzemni svet i ples sa duhovima mrtvih...
Jedno novo iskustvo iako je treće izvođenje. Bilo je intenzivno i veoma teško.
Kraj. Ušao sam u proces izlaženja iz stanja, uvek sam u tim momentima
najosetljiviji. Ljudi ne mare za tim. Nemam ja prava da budem takav, svako ima
svoje probleme i što bi se bilo ko povinuo meni. Hmmm!? Treba mi asistent /
menadžer / producent pod hitno, nemam snage za spoljne faktore. Odmah sam bio
povređen, smisleno ili ne, ali trebam da rešim to pitanje jednom zauvek, ovako
baš ne ide, posebno zbog ovog projekta.
Snimateljska ekipa je otišla dalje u neko novo
pozorište. Ivana i ja smo sišli da vidimo to novo pozorište. Interesantno je,
videćemo još šta će biti. I putovanje se završilo.
Došao sam kući oprao sam svu boju. Prst na nozi me je
užasno boleo, imao sam žulj i urasli nokat, ali sestra mi je sredila. Bili su
to teški bolovi, kao da mi seku palac, sad sam sve preživeo. Ovaj dan je bio
baš dug.
Hvala Mayi Reef, Džezvi i ekipi Vicea na podršci,
saradnji, dokumentaciji, domaćinstvu...
Нема коментара:
Постави коментар