Četvrtak, 13.04.2017.
Ultimate freedom
Svi smo mi deo jednog sistema univerzuma. Međusobno
ovisimo jedni od drugih. Zajedno dišemo, zajedno smo srećni, zajedno tugujemo i
zajedno umiremo. Sve što se jednom činiocu dešava direktno ili indirektno utiče
na čitav sistem. Ali postoji iluzija odvojenosti. Svaki činilac je refleksija
čitavog sistema. Npr. čovekov organizam je jedan sistem. Ćelije su činioci tog
organizma. Kada ćelije odluče da spavaju na određeno vreme one postaju neakivne
i zovemo ih ciste. Kada pak jedna grupa ćelija odluči da se odvoji od sistema i
počne da funkcioniše zasebno, misleći da je posebna i individualna, ali i dalje
koristi sistem ne dajući mu ništa dobro za uzvrat, ta grupa ćelija postaje
tumor, i tome nema promene. Kao što rekoh svaki sistem je refleksija većeg.
Tako i ljudsko društvo fnkcioniše na isti način. Ma koliko mi mislili sebično
da naš život i ponašanje na utiče ninakoga, niti da tuđi životi i ponašanja ne
utiču na nas, to je samo iluzija. Ja sam ti i ti si ja. Odgovorni smo jedni za
druge. Ako jedan činilac pati, pati čitav univerzum. Nije moguće zatvoriti samo
oči. Ciste su najpodložnije korupciji i pridruživanju tumorima. Možda grešim
što se tiče nauke, ali želim predstaviti našu ulogu u društvu.
Osnovna jedinica tog društva je porodica. Ako nešto ne
funkcioniše unutar te male zajednice, teško da će činioci te zajednice moći da
funkcionišu van nje. Treba prvo očistiti sneg ispred svoje kuće. Danas je u
mojoj kući puno snega. Niko nisakim ne razgovara, i atmosfera je učasno
zategnuta. Ali ja ne razumem zašto. Ne znam zašto su svi u takvom raspoložanju,
zašto smo tako nesrećni. Zbog para? Pare su iluzija. Ja nisam vlasnik ničega, i
niko drugi nije vlasnik ničega. A onda kažu pa radio sam da zaradim. Svi radimo
na održavanju sistema, na ovaj ili onaj način, to je naša uloga. Novac niti
išta materijalno ne nosimo nigde posle smrti, samo svoju dušu. Zašto je onda to
materijalno problem, ako je iluzija? Samo zato što je iluzija, što mislimo da
vredi nečemu, da na je bitno. Ništa nije bitno. Trenutak je bitan u tom
trenutku.
Nemam ništa novca i ne znam kako ću preživeti sledeći
dan, a ja radim ovaj veliki projekat. I pored toga danas mi je prišao prosjak
na ulici i ja mu dadoh 200 dinara. To je moja današnja povratna karta. I možda
će popiti, možda će kupiti drogu, možda skuplja za makroa, a možda je stvarno
gladan. Više nije bitno. Novac nije bitan. Nije moj. Sutra ću ja moliti za 200
dinara za hranu. Užasno sam gladan i umoran. Imamo osećaj kao da vlada anarhija
u zemlji. Svi rade kako im se hoće, sebično i bahato. Biciklisti voze bicikl
trotoarom, majka šeta bebu u kolicima po biciklističkoj stazi, pešaci prelaze
na crveno, i svi histerišu. Nije ni čudi što u mojoj kući vlada depresija. Ajde
da neko progovori nešto, ali ona vojvođanska tvrdoglavost i „bolej da cutimo“
sindrom je jako jako iritantan.
Probao sam da nađem nešto za kostim u second handeu,
ali nema ničega i užasno su neljubazni. Odustao sam od potrage, pa šta bude,
nije bitno, kad mi se nešto neda neda mi se. I opet imam pesmu u glavi: I am an anti-Christ, I am an anarchist,
Don't know what I want, But I know how to get it, I want to destroy the
passerby.
E da zaboravljam, pa najvažnija stvar je da su mi
prihvatili rad na međunarodnom butoh festivalu u Čikagu. To je bas velika čast.
Samo iz nekog razloga zaboravljam da se radujem.
Danas nisam mogao da ostvarim dokumentaciju. Trebalo
je da održim predavanje, ali se pojavio samo jedan dečko, pa smo popričali o
Butoh umetnosti. Nekada je dovoljna samo jedna osoba. Praznici su počeli, i
verovatno će trajati još mesec dana. Nisam siguran da li će biti protesta tokom
praznika, ili protestanti slave. Retrogradna faza merkura je sad
najintenzivnija još dva dana, ali ludilo će trajati još par nedelja. Nekada
dijagnoza umanjuje ludilo.
Hvala Jeremy Lecerfu na podršci.
Нема коментара:
Постави коментар