365 dana kreacije - VII dan

Subota, 08.04.2017.

Listening to the sky

Zahvalan sam na ovom danu. Probudio sam se sa glavoboljom koja me je pratila čitavog dana. Izgleda da vremenske promene deluju na sve nas veoma intenzivno u poslednje vreme, ili pak sad tek osećam kako starim. Zaspao sam prethodne večeri sa rečenicom u mojoj glavi: Home, what a wonderfull word. Ova dva dana sam kući. Svaki put kad sam izolovan od ostatka sveta ja sam kući. Moja kuća je moje utočište, manastir, hram. Mesto gde mogu da se odmorim, da kontempliram, da meditira. Ovde se osećam najsigurnije. Ovo je drugi dan da izvodim performans u svom gradu, i potpuno je drugačije, nekako eterično. Jutro je započelo sa pesmom I need a hero, Bonnie Tyler. Nekada davno sam voleo da je slušam. Slučajno primetih jednu rečenicu koju nisam ranije, a koja mi je baš potrebna u ovom momentu: I would swear that there's someone somewhere Watching me. U životu sam ulazio u neke neverovatne situacije iz kojih nisam verovao da ću se izvući, ali ipak jesam. Neko me ipak čuva. Zahvalan sam na tome.

Posle ručka sam se uputio na mesto gde ću izvesti performans. Izabrao sam jedno specialno mesto na Pančevačkom keju. Ne znam kako bi ga nazvao, ali uvek me je impresioniralo. Na putu sam naišao na jedan grafi, odnosno reprodukciju jednog umetničkog dela na zidu. Bila je to čuvena slika japanskog impresioniste Katsushika Hokusai, poznata kao Veliki Talas. Divio dam se ovom delu. Mislim da se ga posmatrao jedno pola sata. Kao da je živo. Primetio sam male brodiće skrivene u talasima i sićušne ljude koji vire iz tih brodova. Kako je ovaj univerzum veliki, poput talasa, a čovem minijaturan, neprimetan. Pored ove slike na zidu su bila i neka druga dela. Na jednom posebno je stojao natpis: ... human rase is waz of course explotation of resourses and polution have lead to the extermination of people, but nature has survived.

Toliko toga sam želeo reći, ali misli su mi tako ne složene, da ću verovatno propustiti pola iskustva kojeg sam imao tokom dana. Prošao sam ceo grad. Čula su se zvona pravoslavne crkve. Danas vernici praznuju Lazarevu subotu i Vrbicu. Ljudi su šetali sa grančicana vrbe u kosi. Zanimljiv praznik, dan kada se slavi prvi biblijski vampir. S obzirom da se Srbija smatra kolevkom vampirizma, izgleda da je ovo najveći praznik. E pa vampiri srećan vam praznik.

Došao sam do mesta izvođenja. Shvatio sam koliko je spektakularno, i više nego što je bilo u mojoj glavi. Nalazi se na kraju tesline ulice, prekoputa trga mučenika, tačni statua svetog Jovana Nepomuka gleda u to mesto. Ovo je stara kapija grada, pored stare Weifertove pivare. To je formacija metalnih stubova. Niko ne zna zašto se tu nalazi. Najverovatnije da je to nekakav ostatak od vremena izgradnje silosa. No meni je izgledalo kao neki čudnovati hram. Stubovi podržavaju nebo, a između stubova se nalazi žrtvenik poput minijaturnig brdašca. Nebo je bilo tmurno i gusto, ali tačno iznad ovog mesta kao da se nalazila rupa na nebu. Skinuo sam jaknu i torbu i krenuo da rezonujem sa ovim mestom. Disao sam vetar. Ruke su mi postale krila, a vetar me je pokretao. Shvatio sam šta je brdski hod. Ovo mesto me je transportovalo u drugu dimenziju. Nalazio sam se na vrhu visoke planine gde duvaju vetrovi, u hramu neba. Ponudio sam telo na žrtveniku, i neka čudnovata sila zaposela je telo i ono je plesalo, plesalo molitve neba. Znao sam da plešem sa nebom. Kada bi ovaj momenat mogao da traje večno. Naravno dve gospođe su posmatrale moju igru. Prekinlo me je njihovo coktanje, verovatno su mislile da sam uvrnut ili lud. No, nisu daleko o istine, ali meni se sviđa moje ludilo, moja uvrnutost. Život je tako divan i magičan kada si uvrnut. Bilo je hladno pa mi se išlo u wc. Palo mi je na pamet kako psi obeležavaju svoju terotoriju pa sam odlučio da dodam malo Punka mom performansu. Obavio sam nuždu baš tu na tom mestu. Sada je to moje posebno mesti.

Vratio sam se kući i seo da pogledam jedan film. Film se zove I am Michael. Bio mi je veoma depresivan, ali i prosvetljujući. Ljudi u ovom materijalnom svetu ne znaju šta žele. Nisu sigurni u svoju ljubav, nemaju strasti, ne vide svoju budućnost, nisu sigurni u sopstvenu seksualnost, ne znaju ništa. Uvek sam se pitao kako to da sam ja siguran. I uvek sam dosledan svojim željama i strastima. Ne mogu ni da zamislim kako je biti nesiguran. Mora da je to razlog sveopštem strahu, nezadovoljstvu, besu. Istinski žalim, i molim se da svi oni koji su izgubljeni pronađu svoj put i budu srećni. Povrh svega jedna rečenica iz filma mi je bila posebna: Stop hatein, start loveing!

Hvala nebesima na božanskom plesu!